Мотив љубави у циклусу песама „Далеко у нама“ Васка Попе

       Кора (1953), модернистичка збирка песама Васка Попе, састоји се из четири песничка циклуса – Опседнута ведрина, Предели, Списак и Далеко у нама. Кратким стиховима без риме и интерпункције, блиским метрици српске народне поезије, начином обраде оригиналне песничке визије и мотивима проистеклим из духовних напора модерног човека да суморној егзистенцији поврати смисао, Попина поезија проговара не само у име нових истина блиских сензибилитету и животној филозофији послератног човека, већ и у име универзалних метафизичких тајни које књижевници у историјском ходу покушавају да одгонетну.

      У циклусу песама Далеко у нама представљена је песникова визија љубави као једине силе у универзуму која може космичком бесмислу, лишеном топлине и сигурности, повратити метафизички смисао и садржајем испунити егзистенцијалну празнину.

Пронашли смо се

На златној висоравни

Далеко у нама

      У тим просторима унутрашњих даљина, у далеком кутку најчистијег дела духа, на златним висинама исконског битка и најдубље истине, онде где се рађа и живи права љубав, срели су се лирско ја и вољена она. У таквом простору и у име такве љубави настао је циклус песама Васка Попе Далеко у нама. Двадесет једна ненасловљена песма, настајала у периоду од 1943. до 1951. године, својеврсан је љубавни роман у стиховима који опева ћуди и нарав, нијансе и преливе, различите манифестације и многоструке истине једне велике љубави, гласом не лирског ја, већ моћног лирског ми, смиреног у стопљеним дуалностима, помиреним принципима, без знакова интерпункције, у једном даху.

Да ли ћу моћи

На овом непочин-пољу

Да ти подигнем шатор од својих дланова

пита се лирски субјект у другој песми циклуса. Видимо да је почетак њихове љубавне приче обојен страхом, зебњом, неизвесношћу, осећањима која често непозвана и изненада извиру из дубина, покренута силом љубави која их истискује. Рајски плодови љубави ничу на суморном непочин-пољу свакодневног живота, али њихове клице су заметнуте у светлим дубинама срца, онде докле егзистенцијална језа не допире. Дуализам тела и духа, есенције и егзистенције, још увек непомирен и нетрансцендиран чудесном моћи љубави, извире из ових уводних стихова циклуса. Лирски субјект проговара језиком страха о истинама које су од страха веће. Парадокс љубави познат свима који су волели – изненадна туга онда када би срећа требало да се прелије преко унутрашњих литица духа, необјашњива зебња уместо поверења, непозвани страх да отрује тренутак апсолутног поуздања и препуштања. Некакво неименовано страно присуство, језа на површини чаја у шољи, рђа на рубовима смеха, змија склупчана у дну огледала, неочекивани понор између речи, копите што тутње под непцима – успеле су, живописне, маштовите и изузетно речите песничке слике којима Васко Попа дочарава тај исконски страх. Мотиви језе, змије, рђе, понора, метафора су нашег урођеног страха од напуштања, изгона, губитка, насталог када и живот сам, старог колико и прародитељски грех после којег је апсолутна љубав и безгранична заштита творца изгубљена. Лирски субјект зато има потребу да подигне шатор од својих дланова и тако наткрили и заштити љубав на ветрометини непредвидивог и окрутног живота. Прожет метафизичком језом и неизвесношћу, на почетку њихове љубавне приче, он није способан да сагледа моћ љубави која се рађа, нити да предвиди ток којим ће њихов будући живот кренути.

        Трећа песма циклуса по водећем тону певања и доминантним мотивима надовезује се на претходну.

Узнемирена шеташ

Подочњацима мојим

песничка је слика која нам открива расположење и атмосферу у којој њихова љубав расте. Песник експлицитно именује расположење вољене жене, она је узнемирена, док осећања лирског субјекта морамо одгонетнути посредно, преко мотива подочњака, који откривају бесане, неспокојне ноћи проведене на непочин-пољу живота. Њих двоје не говоре језиком љубави која греје, романтичним процветалим речима које величају осећања. Напротив. Њихове речи су, како песник, каже „наге“, оне не греју већ „зебу“, проговорене у име најдубљих огољених истина. Управо тако, највеће и најдубље љубави и нису површне и лаке, оне на површину не извлаче сласт него горчину и јед, тако чистећи отрове из срца. Егзистенција, материјална раван још једном се предочава као поприште вечитог дуалистичког сукоба тела и духа, вечности и пролазности, љубави и страха.

Отимамо тренутке

Од безобзирних тестера

Руке се твоје тужно

У моје уливају

Ваздух је непроходан

        Са једне стране видимо мотив „безобзирних тестера“, који упућује на опасност од немилосрдног кидања танких, од снова и наде исплетених нити љубави, и „непроходног ваздуха“ који предочава непријатну и тескобну егзистенцијалну раван, са доминантним осећањем туге којом љубавни пар одговара на стварност којој је супротстављена њихова љубав, док са друге стране имамо њихову унутрашњу истину и чиста осећања  представљена дискретним, суптилним мотивима  и индикативним избором глагола. Руке које се „уливају“ једна у другу и тренуци које „отимају“ од непријатељске стварности сведоче о великој блискости и повезаности љубавника и снази њихових осећања. Они се природно стапају, уливају једно у друго, и само привидно немоћни, са скривеном снагом природне стихије која се крије у међупростору њихових спојених дланова, имају снаге да отму тренутке од претеће стварности.

       Уводни стихови тринаесте песме циклуса

Руше се стубови који небо држе

Клупа са нама полако

У празно пропада

упућују на један суштински преокрет у приказивању љубави лирског субјекта и вољене жене. Избор мотива и песничких слика најављује потрес, рушење, пропадање старих уверења и предубеђења. Љубав је коначно истиснула страх и слабост и ту, у парку, на клупи, у наизглед обичном и свакодневном споју времена и простора, јачином проклијале моћне животне енергије, направила потрес на површини бића. Стубови небеског свода срушени, небо на главу и срце пало, клупа са заљубљенима, под тежином неба у љубавни понор пропала. Осећамо по први пут како се бујица љубави несметано излива из дубина бића, без уставе. Извире љубав из срца, кроз очи, кроз чело извиру речи, рушећи страх и камено ћутање.

Зар да довек чекамо Сунце

Да нам се кроз ребра зажути

Слушамо како нам срца

У грлу мртвих стубова лупају

Истрчали смо из груди

        Истрчали су, дакле, у слободу, у бескрај, у безграничан простор љубави и среће, из кавеза својих уверења и духовних ограничења. Срце је од среће и љубави искочило из груди, а и они, пратећи срце, из груди истрчали у слободу. Не чекају више Сунце, сада слободно, без страха, хрле ка њему.

Зар да довек чамимо

у каменом ћутању

пита се лирски субјект. Бег у слободу је одговор.

       Васко Попа кроз песму Очију твојих да није, четрнаесту песму циклуса Далеко у нама предочава своју најдубљу песничку визију љубави чији се смисао открива на својеврсном духовном путовању које помера границе реалног времена и простора. Границе унутрашњег света, откривањем тих унутрашњих даљина, бивају померене, а душа проширена. Само љубав може померити границе унутрашњег света и одвести нас далеко и дубоко у нас саме, ка нашој суштини. Захваљујући њој, упознајемо неке неоткривене делове наше душе. Песма Очију твојих да није управо сведочи о овим примереним и проширеним перспективама, које је наслов циклуса и наговестио. Љубав шири душу, откривајући виши смисао живота, даје нашој егзистенцији нову димензију.

Тако лирски субјект констатује да су очи, смех, славуји и руке вољене жене, у песми симболи њихове велике љубави, учиниле да његов живот, представљен мотивом малог слепог стана, добије потпуно другачије одређење. Мотив очију може асоцирати на светлост, вид, увид, који је његовом животу, симболички представљеном мотивом слепог стана, недостајао. Љубав је, дакле, сила која егзистенцијално слепило и мрак може преобратити у најлепше светлосне призоре духа. Почетни духовни простор лирског субјекта је одређен не само мотивом мрака и слепила, већ и мотивом скучености. У једној верзији песме, стан о којем песник пише није „слеп“, већ „мали“. Уска је и мала душа човека који не познаје љубав, суморан живот онде где она не господари. Међутим, њеним доласком нестаје скучености, руше се зидови, баријере и границе. Бесконачно небо постаје мера и граница живота. Небо које се налази далеко у нама. Мотивом смеха вољене жене, који може представљати звучну манифестацију чисте, непомућене радости, песник нам открива карактер те љубави – његова љубав је срећна. Мотив славуја, односно њеног раздраганог гласа, дат је насупрот тишини која је владала у скученом стану (животу) пре њеног доласка, а мотив њених руку, односно нежности и блискости, насупрот отуђености и самоћи. Свет лирског субјекта се проширио толико да у њега сада може стати читав свет. Као да све одједном почиње да постоји у савршеном јединству. Толико је велики и простран да у њему може преноћити сунце и у њега се сместити читава природа, оличена мотивом врба. Песма без знакова интерпункције, изговорена без предаха, у даху, ношена незаустављивом бујицом емоција, поручује нам да је сила љубави велика и моћна.

Очију твојих да није

Не би било неба

У малом нашем стану

Смеха твога да нема

Зидови не би никад

Из очију нестајали

Славуја твојих да није

Врбе не би никад

Нежне преко прага прешле

Руку твојих да није

Сунце не би никад

У сну нашем преноћило

       Последња песма циклуса потврђује поруку која зри током песниковог духовног пута ка властитим дубинама и даљинама. Љубав је светлост и срећа, посебан универзум рајских предела који враћа смисао и превладава ограничења.

Са тела сумрак свлачим

Дан ми је нашао лице

Ветар косу развеселио

Љубав из здравог и слободног срца прелива се на читав свет, читав свет у њега сада може да стане. Тајна је у недокучивој чаробној моћи скривене силе која нас је створила и која свему даје смисао.

Свет на прагу срца стоји

Опет обронцима плавим

У глас ти бистри силазим

По нашу чаробну лампу

      На златној висоравни „далеко у нама“ заљубљени, без страха од метафизичких искушења, космичког бесмисла и егзистенцијалне празнине, храбро бране своју љубав и чувају чаробну лампу у којој се она налази.

     Циклус песама Далеко у нама завршава се великом победом љубави, надом и вером у њене скривене моћи, што целокупној песничкој визији Васка Попе даје конструктиван и позитиван предзнак. Иако поникла из метафизичким апсурдом обележеног послератног доба, пронашла је смисао и сврху, изгубљену равнотежу и веру. Љубав тако постаје најмоћнија сила универзума.

Дијалог Стевана Раичковића са собом, песмом и смрћу

       Стеван Раичковић, српски песник и академик, добитник најзначајнијих песничких награда, рођен је 1928, а умро 2007. године. Већ са седамнаест година почео је да објављује песме у новинама, листовима и часописима, а у току живота објавио је више од двадесет збирки песама, седам књига за децу, мноштво есејистичких и мемоарских текстова, књига прозе и поетских препева. Његове збирке песама, богате симболима који имају моћно и универзално значење, носе снажну песничку поруку.  

     Раичковић је веровао у моћ поезије, њено незаменљиво место у свету и снагу песме да промени стварност. Ма колико да се савремено доба мења, свет без поезије и уметности био би незамислив, иако је њихово место у нашим животима наизглед незнатно и занемарљиво. Раичковићева поезија, у томе се слажу сви проучаваоци његовог дела, дубока је, смирена, достојанствена, без ерупција и бура. Чести мотиви његове поезије су мотив песме, лирског стваралаштва, песника и поезије коју он ствара, мотив камена, траве, пролазности, смрти, детињства, тишине, усамљености.

     На први поглед бисмо могли помислити да Раичковић песимистично гледа на свет и да га слика тамним бојама. Таква је песма „Нити“ којом песник предочава идеју пролазности живота и смрти као неминовности ка којој се „кобно лелујамо“. Међутим, танка је нит између реализма и песимизма и велика храброст погледати истини, коју нам је Раичковић изнео, у очи. Ми заиста јесмо нити које вежу нерођене са мртвима, малена спона у великом току живота. Кроз све нас се живот наставља, продужава, траје, у цикличном кретању рађања и умирања.

„Једном нас ту, где нас има

Неће бити.“

Горка, болна, али и јасна спознаја са којом се сви морамо помирити. Наш живот је пролазан, коначан, дани су нам одбројани. Међутим, ова истина није изречена са намером да нас подсети да смо мали и безначајни, да су наши животи без смисла и сврхе. Напротив, велика је улога свих нас у континууму живота. Песник каже:

„Нема краја.“

И своју идеју коначности шири новом перспективом којој морамо пронаћи значење. Наш живот има крај, али краја животу нема. Каква је то идеја краја без краја? Схватамо да песник оваквом концепцијом жели да нам поручи да смо ми део нечега што је веће од свих нас, али да смо значајни део, без којег укупност живота не би била могућа. Сви смо ми нити које спајају прошлост са будућношћу и у том распону између прапочетка од којег се удаљавамо и краја до којег не стижемо, живот траје.

„Прислонимо на зрак ува:

Кроз шупљине између нас ветар дува

што времена по два спаја.“

Ми смо нити које повезују нерођене са мртвима. Те нити су нити живота. Ми смо, дакле, живот који траје без краја и прекида. Појединачне нити, појединачни животи се не рачунају. Важна је укупност живота, сноп нити који је неуништив. Нит по нит пуца, каже песник, али се нове нити рађају и живот траје без прекида. Живот је вечан, он нема краја, због чега Раичковићева песничка визија није песимистична, како је то из уводних стихова песме изгледало.

      Песник воли живот, радује му се, слави га и поштује. То видимо из песме „Похвала“ која је једна велика химна животу, захвалност што смо његов део и што имамо прилику и привилегију да учествујемо у његовој шареноликости, видимо његове лепоте, осетимо јачину осећања.

„Хвала сунцу, земљи, трави.

Хвала ваздуху што је плав.

И хвала, ево, што имам говор,

и гледам како мили мрав.“

У интимном и искреном споју са природом, песник је загледан у дубине, у сићушне биљке и животиње које уважава као и људски живот. У његовој визији, сви смо једнаки  пред животом, и зрак сунца, и мрав, и човек, и сићушна травка. У сваком облику живота се налази лепота.

„Хвала срцу за бол, славља,

Што га пробуди и шум благ.

Хвала свему што оставља

По свету сен, у мени траг.“

Песниково срце је велико и осетљиво. У њему чак и ход мрава оставља траг и благ шум га може пробудити. Дубоки су болови које песникова душа може осетити и високи узлети до којих се она може винути. Могућност да осетимо и радост и тугу чини нас живима и што дубља осећања осетимо, можемо рећи да је наш живот био испуњенији и садржајнији.  Зато песник и каже:

„И хвала овој лудој глави

О коју лупа простор сав.“

Луда глава је она која живот воли лудо, смело и храбро, која се не боји да живи, која свему покушава да пронађе смисао и сврху и открије лепоту у свему.

    У песми „Небо“ песник је свој поглед са земље, мрава и траве, међу којима је тражио своје место и сврху, усмерио ка небу, померајући и ширећи перспективу из које посматра живот. Увођењем симбола који упућују на бескрај и духовну димензију, својој песничкој визији дао је додатну дубину. Мотив голуба носи симболично значење слободе, даљине, мира, среће, духа и духовности. Песник је у потрази за голубом, властитом суштином, истином и Богом. Тражи га у безграничном простору симболично одређеном плавом бојом, која је такође, боја снажних духовних и светих својстава – Бога, бескраја, духа.

„У тој дубини, плавој

и без руба,

тражио сам, већ давно,

голуба.“

Лирски субјект следи голуба, своју звезду водиљу, животну сврху и циљ, али му он измиче. Осим осећаја његовог метфизичког присуства и свести да га може наћи само у тим светлим и високим просторим духа, лирски субјект не зна где се голуб тачно налази.

„Ал све што се изнад дигло –

нестало је.

Горе су још само плаве

 боје.“

Лепота је недостижна и неухватљива, рекао је Андрић, и ту мисао можемо применити и у тумачењу стихова Раичковићеве песме. Смисао нам измиче, путеви живота су непрозирни. Голуб је нестао, а плаве боје које су остале су ту да нас подсете какав је то живот којем ваља тежити – свет, духован, чист, поштен. У последњој строфи песме видимо како песник назива живот. Занимљива синтагма „вртоглави круг“ дочарава Раичковићево поимање постојања. Круг је симбол бесконачности, космоса, непрекидног кретања живота.

„Тражићу га још по кругу

вртоглавом –

Макар очи изгубио, сам

у плавом.“

Песник не одустаје. Не одустаје од живота, од свог пута, своје сврхе, своје најдубље истине. Вртоглав је пут до суштине и одговора, који се налазе у најскривенијим и најчистијим висинама душе и до њих могу доћи само они који без страха живе живот и лудо, вртоглаво и храбро трагају за одговорима.

      Поред тема живота и смрти, Стеван Раичковић се бавио и темом поезије, уметничког стварања насталог у славу живота и по узору на живот. У песми „Септембар“ песник на тренутак застаје и пита се да ли је његов живот имао смисла. Занимљиво је то што он песму доживљава као део себе и питање поставља у множини:

„Станимо мало, песмо.

Јесмо ли живели, јесмо?“

Упркос томе што су му часови стварања и писања неповратно однели мноштво лепих тренутака, песник се не одриче песме. Он и песма су „ми“, они су једно, песма је његов живот.

„Ти си најлепше сате –

јаблани кад се злате,

у лакој магли, пени –

однела тужно мени.“

Мотивима магле и пене песник је дочарао неухватљиву суштину поезије, уметности уопште. Многи ће рећи да је пут уметности несталан и да су они који корачају њиме промашили сврху и животни циљ. Зато песник пита своју песму да ли су живели испуњен и срећан живот. Песник не може да се одрекне свог верног пратиоца, слушаоца који је у најлепшим златним септембарским данима стрпљиво у себе упијао сву песникову тугу. Зато би одговор на песниково питање „јесмо ли живели“ требало да буде потврдан.

     Мотиви поезије, камена, траве, облака, неба, мрава још једном су се нашли скупа у Раичковићевој песми под називом „Песма траве“.

„Имају траве једну мисао тешку као камен

јер оне мени кажу: Не треба твоја песма.

Лези у нама. И склопи руке, где било, под

главу.

И ћути. Дуго ћути док не заборавиш говор.“

Песник нам предочава мисао вечну, истиниту, тешку као камен – а то је да се у дубоком ћутању и посматрању крије истина и одговор на сва наша питања. Песма траве је песма тишине, немог присуства, мудрог понирања у суштину појава. Говор и речи се дешавају на бучној површини нашег бића, а доле, у дубинама налазе се само ћутање и мир. Истина је у удаљеном плавом брегу, белом облаку, у тамним просторима духа којим ћути.

„И спусти очи са облака у себе.

И заустављен сам у себи, лежи.

И ћути са очима у себи под облаком крај

брега.“

Само у тишини, притајени до самонестајања, можемо се стопити са живим светом којег смо део и на тренутак постати свесни да смо једно са животом.

„Лежим у трави високој и неодређено мислим.

Мрав један на мом колену као на брегу

човек

Немиран мрав стоји

Ја ћутим.

И то је моја песма.“

Лирски субјект је стопљен са природом. Мотив траве није дат у једнини, већ у множини. То није травка, појединачна и немоћна, већ трава, јака у јединству и множини, која попут снопа, попут нити, представља збир природних моћи. Она је висока, наткрилила је и заклонила лирског субјекта од света, погледа, људи. Лирски субјект је препуштен сили живота. Још само неодређени рој мисли прелази му преко прага свести, док се коначно не смири и утоне у потпуну тишину. Симболична је слика човека на брегу и мрава на колену. Укрштање микро и макро перспективе има за циљ да нам покаже да смо сви једно, сви равноправан део живота, као и то да је људски живот, немиран и мали, појединачно изгубљен. Смисао је у јединству и заједништву. Лирски субјект је пред овом животном истином нем. Без речи, он сада интуитивно спознаје суштину.

„Сасвим замишљен, лежим у трави

Траве шуме тешко као камен.“

Уместо речи, на крају нас испраћа шум трава. Необично поређење нежног шума са тешким каменом који и нема то својство да шуми, упућује нас још једном на кључни мотив Раичковићеве поезије, мотив камена, који предочава вечне и непроменљиве, као камен чврсте истине. Камен је метафора за чврстину, пркос, стабилност и истрајност.

      Не само у „Каменој успаванци“, најпознатијој збирци песама, већ и у читавом свом песничком делу, Раичковић води дијалог са собом, песмом и смрћу. Спајање неспојивих мотива (камена и успаванке, камена и траве) својство је које ће обележити његову целокупну поезију. Упркос смрти и пролазности, честим мотивима које обрађује у свом делу, песимизам код Раичковића не постоји. Љубав према животу, воља човека за трајањем и стварањем Раичковићевој поезији дају конструктиван и позитиван предзнак.

Бранко Миљковић – анализа песама

       Бранко Миљковић (1934-1961), песник неукротиве речи, богатог песничког дара откривеног још у школским данима, али прослављеног тек 1955, када су му отворена врата књижевне јавности, са првом збирком песама „Узалуд је будим“ објављеном 1956, постигао је велики уметнички успех. Потом следе збирке „Смрћу против смрти“ (1959), „Порекло наде“ (1960), „Ватра и ништа“ (1960), „Крв која светли“ (1961) којима се још за живота сврстао у сам врх српске поезије.

      Трагичан крај живота и бесмртна поезија богата симболима и дубоким филозофским концепцијама обележја су лика и дела овог великог уметника. Миљковићева поезија пуна је загонетки које треба одгонетнути, симбола скривеног значења, дубоких мисли о којима треба размишљати. Свечана, озбиљна и мрачна, она представља непоновљиво искуство за читаоца. Форма песама, избор строфе, стиха, риме, такође је захтевна, озбиљна, прецизна. То није поезија ведрих тонова, лаког ритма, полетних рима, то је поезија дубине и суштине, строге форме, а неукротиве речи, поезија која нас враћа нама самима.

       У „Сонету о непорочној љубави“ представљена је песникова визија љубави – непорочне, чисте, далеке и неухватљиве.

„Нема је овде, све је више губим

У часном кругу ког заборав руби.“

 Оно што добијамо од ње у овом тужном и грубом животу, само је варка. Приметна је супротност, тако често истицана у делима бројних стваралаца, између далеких, чистих и снених простора духа, у којем сањамо о лепоти, части, непорочности, сигурности и стварности и реалности, са друге стране, у којој дане започињемо тужно, осећамо немоћ, бригу и стрепимо пред неизвесном будућношћу.

„Дај ми снаге да непорочно љубим,

дане започео тужно. Ту се скрива

бол без одјека и реч без одзива.

О, дај ми снаге над силама грубим.“

Песник тражи снагу да чистом, духовном, нетелесном љубављу победи грубу стварност, законе тела. Чини се да болу нема утехе. Интелектуална бол, произашла из супротности тела и духа, неба и земље, живота и смрти, као да не наилази на слушаоца и онога ко би могао да је разуме и остаје нејасно од кога то лирски субјект тражи снагу. Он не моли, он захтева, јасно и одлучно. Ова заповест се наставља и у наставку сонета:

„Врати ми сличност да усним, док страва

Тишти ми чело и ниче на столу,

Она је део предела што спава.“

Лирски субјект тражи љубав, која је, у варљивом измицању и неухватљивости, најсличнија лицу вољене жене. Тражи њен лик да га усни, да у просторима снова нађе оно што нема на јави. На јави је страва која тишти и захвата све поре бића („ниче на столу“), а у сновима мир („она је део предела што спава“) и тишина исклесана у камену („кад камен види њено лице бива“). Мрачном визијом свирепо болне будућности, песник је песимистично затворио круг, не остављајући простора за неко светло разрешење. „Крв лета“ и „пакао у рају“ откривају каква је природа љубавне варке која нас у животу заводи – она је крв и пакао, води нас у пропаст и суноврат, онда када помислимо да смо у бујном и расцветалом, топлом рају живота. Права љубав није у ниским поривима тела већ у чистим интелектуалним  просторима духа. Таква љубав је платонска и непорочна.

      У песми „Похвала свету“ песник осећа своју трагичну позицију изгнаника из живота, усамљеника који хода танком линијом између смисла и бесмисла, припадности и самоће, светла и мрака, лепоте и безнађа, живота и смрти. Грчевито се држи светла и живота за који верује да га напушта.

„Не напуштај ме свете,

Не иди невина ласто.“

Оваквом позицијом лирског субјекта песник показује да у њему још има светла, воље за животом, позитивних тежњи које ће у неким песмама утихнути. Песник се даље обраћа нејасном и непознатом скупу („не повредите“, „не дирајте“ „пустите ме“) који га спречава да живи испуњен и срећан живот. Ко је та множина која се испречила на путу песника ка себи? Људи? Деструктивне силе унутар бића са којима смо стално у рату, а које рефлектујемо ван? Одговор на ово питање не проналазимо.

„Не повредите земљу,

Не дирајте ваздух,

Не учините никакво зло води,

Не посвађајте ме са ватром,

Пустите ме да корачам

Према себи као према свом циљу.“

Земља, ваздух, вода, ватра, четири основна елемента живота, угрожена су тим деструктивним силама. Хераклитово учење о праелементима снажно је утицало на Миљковићеву песничку визију. Ова четири елемента у читавом стваралаштву песника, представљају срж, биће, истину, у њиховој хармонији се налази и животна равнотежа, сврха и смисао. Борба за њих је борба за опстанак, због чега песник моли за мир и лакоћу у овим елементарним слојевима духа.

„Пустите ме да говорим води,

Да говорим земљи

И птици која живи од ваздуха (…)

Пустите ме да говорим

Док има ватре у мени.“

Од свих елемената, ватра је та која је најближа духу песника. Његове речи су пламен, његова поезија је из ватре настала. Пламене речи упућује води, земљи и ваздуху у нади да ће једном опредметити и оживети речено. Борба која се у лирском субјекту води је велика и суштинска, то је борба за његово биће и поезију. Осећа, ако је изгуби, изгубиће сврху, светлост и невиност.

„Не напуштај ме свете,

Не иди невина ласто.“

Ако је изгуби, изгубио је невиност и остаће само безнађе и мрак.

         „Реч ватра“ је мисаона песма која својом темом и избором мотива продире у срж Миљковићеве поетике и уметничког стварања.

„Реч ватра! Ја сам јој рекао хвала што живим

Тој речи чију поседујем моћ да је кажем.“

Речи, мотиви и симболи, снажни су, слојевити и дубоко мисаони, као и целокупна његова поезија. Речи које песник користи пламене су, имају моћ и својство ватре, моћ да сагоре истином и прочисте пламеном. У речи „ватра“ налази се песникова моћ.  У речи „крв“ која је такође чест мотив и симбол Миљковићеве поезије, налази се лепота. Његова песма струји кроз крв, из срца и бића излази. Она је мастило којим су песме написане, у њој живе песничке слике.

„А колико птица и звери у крви мојој преноћи“

Реч „жудња“, реч без смисла и смираја. Пакао жудње, „горко море за моје беле лађе“ значи часове бола и туге. То није љубавна жудња, већ интелектуална  тежња да речима опише стварност и да јој да тачан вербални и мисаони смисао.

Песник нас следећом речју води још дубље у поноре духа. Тешка, мрачна, монументална, реч „смрт“.

„Хвала јој што ме не спречава

да отпутујем у себе као у непознато.“

Гледајући смрти у очи, песник уочава нове димензије живота које као у огледалу откривамо:

„Ако не нађем себе и смисао што спасава,

наћи ћу свога двојника и његово злато.“

Као да песник слути да се с оне стране живот продужава, као да смрти нема. Позлаћен траје тај непознати ток битка. Крај живота каквог познајемо значиће крај људској моћи да изговара речи, а то је моћ коју Миљковић највише цени и због које и воли живот и диви му се.

       У песми „Док будеш певао“ песник своје певање назива пркосом сиромаштву јасноће. Он сматра да живот није једноставан, јасан и прозиран и да се његова лепота и богатство крију у компликованим понорима духа, које само поезија може да изрази. Песник је бунтовник, онај који пркоси, који се не уклапа. Несхваћеног и одбаченог, разуме га само песма коју ствара и ноћ под окриљем које ствара. Песник песму ствара лак, полетан, ослобођен брига и егзистенцијалне тескобе. Зато се лирски субјект у песми три пута пита:

„Али док будеш певао, ко ће твоје бреме да носи?“

Са зебњом размишља коме ће песник поверити животно бреме, са поверењем оставити на чување, јер то бреме није терет, нешто што олако треба збацити, у њему се налази клица стварања, у њему је духовно благо које уметнику даје тежину и дубину, а које песник, само у инспиративним узлетима духа напушта.

       „Похвала ватри“ још једна је Миљковићева песма која обрађује мотив ватре, продубљено и конкретизовано симболом птице Феникса која се из пепела рађа. Без знакова интерпункције, стиховима без краја и предаха, речима које попут ватре горе без прекида, симболично је представио животни и стваралачки жар.

„Она нема никога

Осим сунца и мене“

У пепелу је искра новог пламена, у смрти заметак живота, краја нема. Живот који нестаје и рађа се, по цикличним законима рађања и умирања, непрекидно траје. Са животом се рађају и виталне силе које га држе на окупу, ватра и пламен битка се не могу угасити и у томе се огледа највећа лепота и моћ живота. Зато Миљковић тако често употребљава мотив ватре и свој стваралачки жар поистовећује са њом.

„Птица која сама чини јато

Из ње излеће

Узмите шаку свежег пепела

Или било чега што је прошло

И видећете да је то још увек ватра

Или да то може бити“

Феникс је и симбол самообнављања, устајања, настављања, обнове виталне животне енергије, што Миљковићевој поезији даје позитиван и дубоко оптимистичан карактер.

        У току свог кратког живота, песник неосимболичке оријентације, симболима и загонетним песничким сликама створио је богато песничко дело, снажно обележено мотивом смрти. Песник није срцем тргао за тајнама природе и живота, већ умом. По образовању филозоф, мисаон и контемплативан, тајне духа је смештао у филозофске системе, због чега је његова поезија сложена и тешка за разумевање.  

Злочин и казна – покајање

Роман „Злочин и казна” Ф. М. Достојевског, једно од највећих књижевних дела руске књижевности, на занимљив и психолошки интригантан начин развија идеју добра и зла, моралних норми и нихилистичког потирања закона, кривице и покајања, греха и спасења.

Родион Романович Раскољников, сиромашан студент права, контемплативна природа бујног интелекта и осетљиве душе, опседнут идејом о необичном човеку сличном Наполеону, који има право да у име виших циљева прекрши и најригорозније моралне норме, одлучује да убије и опљачка злу лихварку Аљону Ивановну. На овај чин се одлучује из материјалних и филозофских разлога, оправдавајући га етичком ништавношћу Аљониног лика и самопроглашеним супериорним правом да одлучи ко заслужује да живи, а ко не. Богата старица која се бави зеленашењем, нечасном ђавољом работом, неумољиво и непоштено увећавајући своје богатство на туђој несрећи, груба према својој доброј полусестри Лизавети, приказана је из перспективе главног лика као негативна и зла. За сиромашног студената који због глади и кирије коју не плаћа редовно мора заложити вредне ствари и добити мизерну надокнаду, она је отеловљење друштвене неправде, животне неравнотеже и одсуства реда и закона. Туробном свету који Раскољников презире припадају Свидригајлов, Лужин, и сви они други сладострасници, напасници и ниткови који на друштвеној лествици парадоксално стоје изнад доброг и поштеног света, додатно отежавајући већ мрачну атмосферу романа, пуну тескобе и нелагодности.

На другом крају спреге која одржава такав свет у дијаболичној (не)равнотежи, налази се недужна девојка Соња која је принуђена да због породичне несреће, немаштине и глади, продаје тело, част и достојанство као и сви они који се муче, који пристају на недостојне компромисе са животом, попут мајке и сестре главног лика. Неправедан је свет у којем зли неометано увећавају своје богатство, али и зло, а невини и добри још више пропадају и страдају. Због тога Раскољников одлучује да он буде тај који ће убиством лихварке повратити правду и ред.

Међутим, чином убиства, чија је морална тежина додатно оптерећена непланираним и исхитреним убиством Лизавете, равнотежа није успостављена. Као што то често бива када чисте и добре природе имају велике моралне и душевне ломове, наступа привремено лудило, велика духовна неравнотежа, чије ће разрешење неповратно одредити судбину душе онога ко се бори, његову пропаст или спасење. Ма колико да је свет зао, чин убиства наша душа не препознаје као чин добра и никакви интелектуални разлози и филозофске истине не могу га оправдати. Морална свест нам је урођена, њу не можемо успавати и релативизовати, од ње не можемо сакрити нити једну реч и дело. Велики грех свакако не. Убиство је грех и нико нема право на убиство.

Раскољников је душевну грозницу умирио признањем и спознајом греха, покајањем. Соња је била његова веза са хришћанским истинама и спасењем душе. Она му је показала на који начин да опрости себи, отвори срце и уз Божју помоћ поврати радост и мир.

На путу спасења чекала га је робија у Сибиру, велики душевни слом симболично представљен болешћу као процесом повратка себи и унутрашњој истини и добра Соња,  стрпњив и веран сапутник на путу без повратка. Занимљиво је да Соња и Лизавета имају кротке очи, закључујемо и кротку душу, а таквима ће бити насељено царство небеско. Оне су носиоци хришћанских принципа и представљене као анђели.

Покајање је очистило душу. Само у чистој души може да се роди љубав, велика и светла. Управо се идеја љубави намеће као кључна. Она је та моћна сила која страдању и патњи даје смисао и утеху. Њен огањ може сагорети сваки грех.

Жртвовање за другог, борба за добробит ближњих, несебична помоћ и одрицање, скромност и понизност, врлине су које пркосе свету апсурда и бесмисла, чак и онда када недокучива божанска промисао дозволи патњу и страдање. 

Фауст – пут спасења

      Гетеов спев „Фауст”, драмско дело из 19. века, почива на средњовековној легенди о старом научнику који продаје душу ђаволу за дар богатства и младости, која је мисаоно продубљена, филозофски надограђена, са модерним идејним исходиштем.

     Мефистофелес је демон, пали анђео, ђаво или Сатана, онај који трује дух вечном сумњом у божанску истину, ред и смисао,  онај који негира и слатким а отровним аргументима заводи душу странпутицом. Пут до пакла, којим он води душе затечене у великим егзистенцијалним кризама, поплочан је уживањем, задовољењем телесних потреба, обећањем снаге, младости, љубави и лажног раја и скупо ће га платити сви који крену за њим.

     Сукоб ђавола и Бога, зла и добра, пакла и раја, парадигма је борбе која се одиграва у души сваког човека. У сржи тог сукоба лежи мера морала, добра, правде, чистоте, истине и љубави и насупрот овом духовном рају и мера искушења, греха, зла, патње, безнађа и страдања, метафорична слика пакла самог.

Још један контемплативни лик, који трага за метафизичким одговорима, човек мисли, не акције, још једна истанчана природа у сукобу са собом и светом – научник, доктор Фауст. Он покушава да разреши филозофски чвор сврхе и смисла људског живота, испитујући границе које су постављене човеку и његовој спознаји, ту на прагу бесмисла.

Можда је одгонетка у аутентичном, свежем, непосредном животу који са лакоћом врви вани, а од којег се педесетогодишњи Фауст у мисаоним научним узлетима удаљио? Ово је замка Фаустовог ума и Мефисто ју је искористио. Растрзаном између неба и земље, нуди му лакоћу, уживање, снагу, површност, непромишљеност, младост и љубав. Уместо мисли о животу, живот сам. Или бар оно што људи перципирају као испуњен живот. Проблематизован идеал вечне младости и површних телесних уживања више него икад добија симболичну тежину у овом модерном времену, што Гетеовом делу даје универзалан и непролазни карактер.

    Лик Грете је противтежа лику Мефиста, његова супротност. Она је оличење добра, лепоте и чистоте и у односу према њој се види борба између добра и зла која се одвија у Фаустовој души. Она је невина и религиозна и само у њој се налази Фаустово спасење. Искреним покајањем и молитвом могуће је вратити се на божански пут и спасити душу, ма колико да је грех велики. Тако њен лик постаје морални носилац једне велике истине Гетеовог дела.

    Лажи, похлепа, пожуда, одсуство емпатије и саосећања, свирепост, анти-вредности су на којима почива Мефистов свет, а оно што се чинило полетним и лаким животом само је привид злог духа. Валпургијска ноћ је ноћ савременог доба, духовна тама моралне странпутице на којој се налази модерни човек. Због тога је његов положај трагичан.

Малодушност је знак да је зао дух, дух безнађа близу нас, да вреба из духовног мрака тренутак када ће угасити божанску искру у нама. Крије се у научној скепси, филозофском незадовољству и упитаности негирању божанске промисли и свемоћи, илузорној глади за већим и бољим, авантуристичкој неутемељености и неукорењености, материјализму и похлепи, најнижим потребама тела. У почетку су дарови злог духа скупи и примамљиви, заводе сујету и его, дају осећај лажне снаге и моћи, али душа незаустављиво пропада. Божанска искра, светлост, истина и љубав, потпуно у складу са хришћанском сликом света, налазе се у кроткима духом, онима који умеју да разликују врлину од греха, онима који мрзе грех и умеју да се искрено покају и затраже опрост. У Гетеовом делу носилац ове чисте хришћанске идеје је Грета. Писац нам кроз њу предочава пут спасења. И Фауст пати због Грете и са Гретом и та патња и борба показатељ су да божански дух још светли у њему и да Мефисто није победио. Не заборавимо да Фауст није зао, он није Гретин анти-одраз, њега Мефисту није приближила поквареност и тама срца, већ духовни немир и радозналост, потреба да упозна све тајне универзума, интелект који трага за истином. Ђаво је још у првобитном рајском врту нашим прародитељима понудио спознање добра и зла, дакле интелектуално спознање за којим Фауст сада трага. Међутим, интелектуална спознаја не доноси мир и спокој. Они се налазе у срцу. Чистом као Гретино.

Хамлет – бити или не бити

      „Хамлет“, трагедија у пет чинова с почетка 17. века, једно од најпознатијих дела Шекспировог драмског опуса, читалачку пажњу усмерава ка средњем веку, Елсинору у Данској, где краљевић Хамлет покушава да реши мистерију очевог убиства. Тема је уска и локализована, али поруке су универзалне и ванвременске, а истине применљиве и у савременом добу, што Шекспировом делу даје карактер непролазности.

       Неспокојан дух Хамлетовог оца који се појављује на почетку трагедије најављује загонетку коју ваља решити; бескрупулозност појединих актера, који не презају ни пред правним законима, ни пред законима властите савести да дођу до својих циљева; трагичан положај осетљивог, моралног и контемплативног бића које је у потрази за истином, правдом и љубављу; трагичну судбину људи који су жртве пуког стицаја околности, лоше процене и неспоразума; окрутност живота који на свом коначишту не доноси задовољење и правду; тугу и страдање којој нема утехе ни смисла.

     Хамлет је на страни морала, правде, истине и добра, али у свету искривљених вредности, у којем је нормално да се његова мајка само месец дана након смрти мужа, Хамлетовог оца, нађе у безмало инцестуозној брачној заједници са својим девером, Хамлетовим стрицем, Хамлет, усамљен и несхваћен, бива доживљен као мрачан, тврдоглав и пркосан. Није мрачан Хамлет, мрачан је свет који се у његовој дубокој, рефлексивној души огледа. Он је свестан јаза између истине свог бића и стварности у којој живи, а свестан је и да његову тугу нико не може разумети, па је сам мери у себи, дубином сопственог очаја. Зато Хамлет живот доживљава као мучан и мрзак и размишља о самоубиству. Међутим, он је дубоко моралан, свестан да изнад људског постоје божански закон, ред и смисао, па не желећи да чином самоубиства почини грех, он од живота неће одустати.

    Јаз између Хамлета и света у којем живи продубила је истина коју сазнаје, а то је да његовог оца није ујела змија док је спавао у врту, већ је страдао као жртва братоубиства. То с једне стране буди пркос и снагу у Хамлету, жељу и решеност да освети оца, али и малодушност, упитаност, контемплативне узлете, моралне дилеме и повлачење, с друге стране. Оваква противречна и растрзана позиција у којој се Хамлет нашао чини га специфичном књижевном фигуром.

    Са маском умоболника у подераној и прљавој одећи, Хамлет покушава да свој план освете спроведе у дело. Симболична је и парадигматична маска лудака иза које се Хамлет скрива. То је маска која предочава не само положај Хамлета као некога ко трага за истином и правдом у замку упрљаном крвљу, интригама и лажима, већ и положај свих оних који вођени идејом правде и добра дођу у сукоб са злим и неморалним друштвом. Усамљени су они који се боре против немани таквог света и често проглашени умоболним, само зато што су се дрзнули да упере прст ка истини и да у име истине делају или говоре. Представа Мишоловка је кулминациона тачка радње у којој је на посредан начин обелодањена истина. Мржња и освета даљи су покретачи радње, али она се више не одвија праволинијски. Бројни неспоразуми, погрешне претпоставке, сплет трагичних околности, радњу додатно компликују и почетној теми освете убиства оца дају шири контекст. Видимо да грех умножава грех, да освета рађа освету и да не постоји решење дилеме бити или не бити, делати или не делати, учинити или не учинити – јер правда ни у једном случају неће бити задовољена. Као да правде и смираја у злу и не може бити. Зато у овој Шекспировој трагедији и недужни страдају.

   Патња и страдање су у коначишту највећа истина која осликава трагичан положај човека пред окрутним лицем живота. Тако Хамлетова судбина постаје универзална, а Шекспирово дело добија ванвременски карактер. Није трагичан само положај човека пред животом који измиче тло сигурности, љубави, утехе и правде. Клица страдања је и у човековој природи. Хамлет представља тип осетљивог мислиоца, рефлексивног и контемплативног. Он није човек акције и у томе је срж његове трагичне позиције, пре него у околностима у којима се обрео. Мислећи човек је увек на губитку, он увек страда. Видимо да контемплативним, интровертним, осетљивим и моралним природама није лако једноставно делати и извршити оно што част, образ и достојанство налажу. Зато Хамлетовим монолозима, који одлажу акцију стављајући је у противтежу његовој унутрашњој истини, припада важно место у структури драмске радње.

   Убиство, грех, поквареност и зло са којим је Хамлет суочен, чине његову освету разумљивом и морално исправном, али се он неће одлучити на њу брзо, лако и без притиска. Непрестано се самоиспитује, анализира своје и поступке других, у непрестаном је унутрашњем дијалогу са самим собом.

     Хамлет унутар себе трага за смислом, одмерава истине тражећи дубљу, жуди за смрћу изједначеном са смирајем и утехом. У непрестаној великој душевној борби покушава да докучи смисао, одмеравајући своје мисли и дела на кантару греха. До решења и одговора, међутим, ни на крају не долази. Битак и не-битак изједначени су у апсурдном епилогу свеопштег страдања и кривих и недужних. Освета јесте извршена, али остаје упитан појам правде која оваквим крајем као да није задовољена. У томе видимо још један трагични аспект Хамлетовог лика и Шекспирове драме у целини. 

Конфликтно језгро у Лазаревићевим приповеткама

 

    Епоха реализма предочава нам нови амбијент, другачији од оног у којем је своја егзистенцијална и есенцијална хтења изражавао романтичарски јунак. Плурализам перспектива је све до модерног доба рашчлањаван на своје конститутивне чиниоце који се само понекад манифестују симултано. Интеграциони чиниоци одређеног погледа на свет обликују позадину дешавања и у зависности од њихове природе и степена конвенционалне детерминисаности, утичу на интерпретацију саме епохе. Човек се осветљава из различитих углова и сваки век проговара различите истине о њему. Јединка реализма дела у оквиру друштвених и културолошких датости које чине њену објективну реалност, различиту од субјективне реалности романтичарског јунака. 

Продор ирационалности у Ранковићевој „Сеоској учитељици“

   Светолик Ранковић је срушио оквире традиционалне реалистичке прозе и својим романима дао модерније уобличење. Уочљиво је „разарање и декомпоновање традиционалне функције јунака“ (Вученов), те продубљена и модерна психолошка анализа. Под утицајем руских писаца, екстерна тачка фокализације замењена је интерним сагледавањем стварности и задржана два плана приказивања – спољашњи, који побраја реалне чиниоце који утичу на делање јунака, и унутрашњи, који као доминантан, открива на који начин се догађаји преламају у свести јунака.

Ликови жена у београдским приповеткама Симе Матавуља – „Београдска деца“ (други модел тумачења)

    Други могући аспект тумачења лика госпође М. је психолошки модел прогресије либида. Овај модел претпоставља да у њој не постоји никакав расцеп личности, већ постигнуто чврсто јединство на нивоу целокупног бића. Рашчлањавање и праволинијско постављање догађања као путоказа до оне из чије перспективе тече нарација, у овом случају су од секундарне важности.

Ликови жена у београдским приповеткама Симе Матавуља – „Београдска деца“ (први модел тумачења)

  Приповетка „Београдска деца“ више но остале, скреће пажњу на себе и захтева нарочити и посебан осврт. Спољашња тачка фокализације која маркира постојање жене-прељубнице у простору учињеног, промењена је у интерно сагледавање оне која прељубу чини, а вербализује је са аспекта доживљеног.

Ликови жена у београдским приповеткама Симе Матавуља – „На њен дан“ (4. део)

  Приповетка „На њен дан“ исприповедана је гласом хетеродијагетичког приповедача, који спољашњу тачку фокализације, како напредује приповедање, приближава фокусу превареног мужа-осветника. То није само перспектива мужа, а уједно и оца, као и повређеног, обешчашћеног и изиграног човека, већ и перспектива друштва и закона на којима почива институција брака и породице.

Ликови жена у београдским приповеткама, „Аранђелов удес“ Симо Матавуљ (3. део)

   Ликови жена у Матавуљевим београдским приповеткама у најопштијим одређењима добијају печат сличности и типичности, али се све оне, у зависности од начина на који је прича исприповедана (од тачке гледишта коју је приповедач заузео) међусобно разликују.