Конфликтно језгро у Лазаревићевим приповеткама

 

    Епоха реализма предочава нам нови амбијент, другачији од оног у којем је своја егзистенцијална и есенцијална хтења изражавао романтичарски јунак. Плурализам перспектива је све до модерног доба рашчлањаван на своје конститутивне чиниоце који се само понекад манифестују симултано. Интеграциони чиниоци одређеног погледа на свет обликују позадину дешавања и у зависности од њихове природе и степена конвенционалне детерминисаности, утичу на интерпретацију саме епохе. Човек се осветљава из различитих углова и сваки век проговара различите истине о њему. Јединка реализма дела у оквиру друштвених и културолошких датости које чине њену објективну реалност, различиту од субјективне реалности романтичарског јунака. 

Продор ирационалности у Ранковићевој „Сеоској учитељици“

   Светолик Ранковић је срушио оквире традиционалне реалистичке прозе и својим романима дао модерније уобличење. Уочљиво је „разарање и декомпоновање традиционалне функције јунака“ (Вученов), те продубљена и модерна психолошка анализа. Под утицајем руских писаца, екстерна тачка фокализације замењена је интерним сагледавањем стварности и задржана два плана приказивања – спољашњи, који побраја реалне чиниоце који утичу на делање јунака, и унутрашњи, који као доминантан, открива на који начин се догађаји преламају у свести јунака.

Ликови жена у београдским приповеткама Симе Матавуља – „Београдска деца“ (други модел тумачења)

    Други могући аспект тумачења лика госпође М. је психолошки модел прогресије либида. Овај модел претпоставља да у њој не постоји никакав расцеп личности, већ постигнуто чврсто јединство на нивоу целокупног бића. Рашчлањавање и праволинијско постављање догађања као путоказа до оне из чије перспективе тече нарација, у овом случају су од секундарне важности.

Ликови жена у београдским приповеткама Симе Матавуља – „Београдска деца“ (први модел тумачења)

  Приповетка „Београдска деца“ више но остале, скреће пажњу на себе и захтева нарочити и посебан осврт. Спољашња тачка фокализације која маркира постојање жене-прељубнице у простору учињеног, промењена је у интерно сагледавање оне која прељубу чини, а вербализује је са аспекта доживљеног.

Ликови жена у београдским приповеткама Симе Матавуља – „На њен дан“ (4. део)

  Приповетка „На њен дан“ исприповедана је гласом хетеродијагетичког приповедача, који спољашњу тачку фокализације, како напредује приповедање, приближава фокусу превареног мужа-осветника. То није само перспектива мужа, а уједно и оца, као и повређеног, обешчашћеног и изиграног човека, већ и перспектива друштва и закона на којима почива институција брака и породице.

Ликови жена у београдским приповеткама, „Аранђелов удес“ Симо Матавуљ (3. део)

   Ликови жена у Матавуљевим београдским приповеткама у најопштијим одређењима добијају печат сличности и типичности, али се све оне, у зависности од начина на који је прича исприповедана (од тачке гледишта коју је приповедач заузео) међусобно разликују.

Позиција жене у шаренилу београдског живота, Симо Матавуљ (2. део)

  Живот кафане, улице, радника, сељака и људи са дна друштвене лествице, богат је динамиком живог и стварног. Матавуљ је пуну пажњу посветио како визуелној, тако и аудитивној страни описа, која је тој животној динамици дала нову димензију. Ларма, вика, свирка и смех људи три вере, три језика и ко зна колико занимања.

Београдске приче Симе Матавуља (1. део)

   Модерност приповедачког опуса Симе Матавуља, на коју су указали многи књижевни критичари, привлачи отвореним могућностима за различита интерпретациона полазишта. Последњи део тог опуса, бар судећи по тематици коју обухвата, јесу приче са тематиком из београдског живота, иако се многе по времену настанка поклапају са оним приморским. Београдске приповетке, нарочито оне најуспелије, остављају извесну недореченост, што због специфичне, на махове провокативне грађе, што због одступања од епохе у којој су класификоване. Релативно закаснео развој реалистичке књижевности чини да се она у делима неких писаца преклапа са натурализмом и почетном модерном.

Дечја перспектива код Андрића и Киша – Одакле зло у деци? (5. део)

    Одакле зло у деци? Да ли је оно одувек ту и чекало године прелаза у свет с оне стране детињства да се прикаже или је научено, плод усвојених образаца понашања, вечите жеље младог човека да имитира некога, да постане налик одраслима? Ако говоримо о злу које је евидентно присутно у жељи двојице дечака да оду да туку Јевреје на њихов верски празник, или свој верски празник, или тек онако, зато што то желе, зато што мисле да су Јевреји другачији, зато што их не воле, или тај необични поход сматрају дужношћу, традицијом, онда морамо посматрати њихово непосредно окружење и начин посматрања Јевреја како на Балкану, тако и у читавој Европи.

Дечја перспектива код Андрића и Киша – Изгубљено детињство, изгон из раја (4. део)

   Оно што се и код Андрића и код Киша отвара као једна од стаза човека прогнаног из раја детињства, оно што сусреће слободну свест у понорима егзистенције који почињу да се јављају у човеку јесте могућност да он по сопственој вољи изабере ужас, разарање, зло.

Дечја перспектива код Андрића и Киша – Проблематизован феномен игре – „Кула“, „Деца“, „Рани јади“ (3. део)

    Оно што спаја Андрићеву и Кишову представу детињства јесте проблематизован феномен игре. Као и само детињство, и она губи безазленост и невиност. Игра је активност својствена детету и дете јој се често предаје с крајњом ревношћу. Фикција је део игре, акт лишен стварног објекта, али по узору на прави акт и дете је свесно привидности којом се служи, свесно је фикције чији простор проширује.

Дечја перспектива код Андрића и Киша „Књига“ (2. део)

 

     Дечји доживљај стварности условљен је емотивном интерпретацијом догађаја. Осетљиво биће детета живот испитује емоцијама и  захтева адекватан емоционални третман. Осећање заштићености и љубав најближих стварају позитивне, интегративне емоције, док њихово ускраћивање и изостајање утичу дезинтегративно на дете и стварају бројне страхове. Страх од лоше савести, односно осећаја кривице, страх од казне на дечијој души остају као ожиљци који се споро лече. То је „страх невиних људских бића пред појавама овог света“ и ломи душу ових малих људи које одрасли олако схватају.