Кора (1953), модернистичка збирка песама Васка Попе, састоји се из четири песничка циклуса – Опседнута ведрина, Предели, Списак и Далеко у нама. Кратким стиховима без риме и интерпункције, блиским метрици српске народне поезије, начином обраде оригиналне песничке визије и мотивима проистеклим из духовних напора модерног човека да суморној егзистенцији поврати смисао, Попина поезија проговара не само у име нових истина блиских сензибилитету и животној филозофији послератног човека, већ и у име универзалних метафизичких тајни које књижевници у историјском ходу покушавају да одгонетну.

У циклусу песама Далеко у нама представљена је песникова визија љубави као једине силе у универзуму која може космичком бесмислу, лишеном топлине и сигурности, повратити метафизички смисао и садржајем испунити егзистенцијалну празнину.
Пронашли смо се
На златној висоравни
Далеко у нама
У тим просторима унутрашњих даљина, у далеком кутку најчистијег дела духа, на златним висинама исконског битка и најдубље истине, онде где се рађа и живи права љубав, срели су се лирско ја и вољена она. У таквом простору и у име такве љубави настао је циклус песама Васка Попе Далеко у нама. Двадесет једна ненасловљена песма, настајала у периоду од 1943. до 1951. године, својеврсан је љубавни роман у стиховима који опева ћуди и нарав, нијансе и преливе, различите манифестације и многоструке истине једне велике љубави, гласом не лирског ја, већ моћног лирског ми, смиреног у стопљеним дуалностима, помиреним принципима, без знакова интерпункције, у једном даху.
Да ли ћу моћи
На овом непочин-пољу
Да ти подигнем шатор од својих дланова
пита се лирски субјект у другој песми циклуса. Видимо да је почетак њихове љубавне приче обојен страхом, зебњом, неизвесношћу, осећањима која често непозвана и изненада извиру из дубина, покренута силом љубави која их истискује. Рајски плодови љубави ничу на суморном непочин-пољу свакодневног живота, али њихове клице су заметнуте у светлим дубинама срца, онде докле егзистенцијална језа не допире. Дуализам тела и духа, есенције и егзистенције, још увек непомирен и нетрансцендиран чудесном моћи љубави, извире из ових уводних стихова циклуса. Лирски субјект проговара језиком страха о истинама које су од страха веће. Парадокс љубави познат свима који су волели – изненадна туга онда када би срећа требало да се прелије преко унутрашњих литица духа, необјашњива зебња уместо поверења, непозвани страх да отрује тренутак апсолутног поуздања и препуштања. Некакво неименовано страно присуство, језа на површини чаја у шољи, рђа на рубовима смеха, змија склупчана у дну огледала, неочекивани понор између речи, копите што тутње под непцима – успеле су, живописне, маштовите и изузетно речите песничке слике којима Васко Попа дочарава тај исконски страх. Мотиви језе, змије, рђе, понора, метафора су нашег урођеног страха од напуштања, изгона, губитка, насталог када и живот сам, старог колико и прародитељски грех после којег је апсолутна љубав и безгранична заштита творца изгубљена. Лирски субјект зато има потребу да подигне шатор од својих дланова и тако наткрили и заштити љубав на ветрометини непредвидивог и окрутног живота. Прожет метафизичком језом и неизвесношћу, на почетку њихове љубавне приче, он није способан да сагледа моћ љубави која се рађа, нити да предвиди ток којим ће њихов будући живот кренути.
Трећа песма циклуса по водећем тону певања и доминантним мотивима надовезује се на претходну.
Узнемирена шеташ
Подочњацима мојим
песничка је слика која нам открива расположење и атмосферу у којој њихова љубав расте. Песник експлицитно именује расположење вољене жене, она је узнемирена, док осећања лирског субјекта морамо одгонетнути посредно, преко мотива подочњака, који откривају бесане, неспокојне ноћи проведене на непочин-пољу живота. Њих двоје не говоре језиком љубави која греје, романтичним процветалим речима које величају осећања. Напротив. Њихове речи су, како песник, каже „наге“, оне не греју већ „зебу“, проговорене у име најдубљих огољених истина. Управо тако, највеће и најдубље љубави и нису површне и лаке, оне на површину не извлаче сласт него горчину и јед, тако чистећи отрове из срца. Егзистенција, материјална раван још једном се предочава као поприште вечитог дуалистичког сукоба тела и духа, вечности и пролазности, љубави и страха.
Отимамо тренутке
Од безобзирних тестера
Руке се твоје тужно
У моје уливају
Ваздух је непроходан
Са једне стране видимо мотив „безобзирних тестера“, који упућује на опасност од немилосрдног кидања танких, од снова и наде исплетених нити љубави, и „непроходног ваздуха“ који предочава непријатну и тескобну егзистенцијалну раван, са доминантним осећањем туге којом љубавни пар одговара на стварност којој је супротстављена њихова љубав, док са друге стране имамо њихову унутрашњу истину и чиста осећања представљена дискретним, суптилним мотивима и индикативним избором глагола. Руке које се „уливају“ једна у другу и тренуци које „отимају“ од непријатељске стварности сведоче о великој блискости и повезаности љубавника и снази њихових осећања. Они се природно стапају, уливају једно у друго, и само привидно немоћни, са скривеном снагом природне стихије која се крије у међупростору њихових спојених дланова, имају снаге да отму тренутке од претеће стварности.
Уводни стихови тринаесте песме циклуса
Руше се стубови који небо држе
Клупа са нама полако
У празно пропада
упућују на један суштински преокрет у приказивању љубави лирског субјекта и вољене жене. Избор мотива и песничких слика најављује потрес, рушење, пропадање старих уверења и предубеђења. Љубав је коначно истиснула страх и слабост и ту, у парку, на клупи, у наизглед обичном и свакодневном споју времена и простора, јачином проклијале моћне животне енергије, направила потрес на површини бића. Стубови небеског свода срушени, небо на главу и срце пало, клупа са заљубљенима, под тежином неба у љубавни понор пропала. Осећамо по први пут како се бујица љубави несметано излива из дубина бића, без уставе. Извире љубав из срца, кроз очи, кроз чело извиру речи, рушећи страх и камено ћутање.
Зар да довек чекамо Сунце
Да нам се кроз ребра зажути
Слушамо како нам срца
У грлу мртвих стубова лупају
Истрчали смо из груди
Истрчали су, дакле, у слободу, у бескрај, у безграничан простор љубави и среће, из кавеза својих уверења и духовних ограничења. Срце је од среће и љубави искочило из груди, а и они, пратећи срце, из груди истрчали у слободу. Не чекају више Сунце, сада слободно, без страха, хрле ка њему.
Зар да довек чамимо
у каменом ћутању
пита се лирски субјект. Бег у слободу је одговор.
Васко Попа кроз песму Очију твојих да није, четрнаесту песму циклуса Далеко у нама предочава своју најдубљу песничку визију љубави чији се смисао открива на својеврсном духовном путовању које помера границе реалног времена и простора. Границе унутрашњег света, откривањем тих унутрашњих даљина, бивају померене, а душа проширена. Само љубав може померити границе унутрашњег света и одвести нас далеко и дубоко у нас саме, ка нашој суштини. Захваљујући њој, упознајемо неке неоткривене делове наше душе. Песма Очију твојих да није управо сведочи о овим примереним и проширеним перспективама, које је наслов циклуса и наговестио. Љубав шири душу, откривајући виши смисао живота, даје нашој егзистенцији нову димензију.
Тако лирски субјект констатује да су очи, смех, славуји и руке вољене жене, у песми симболи њихове велике љубави, учиниле да његов живот, представљен мотивом малог слепог стана, добије потпуно другачије одређење. Мотив очију може асоцирати на светлост, вид, увид, који је његовом животу, симболички представљеном мотивом слепог стана, недостајао. Љубав је, дакле, сила која егзистенцијално слепило и мрак може преобратити у најлепше светлосне призоре духа. Почетни духовни простор лирског субјекта је одређен не само мотивом мрака и слепила, већ и мотивом скучености. У једној верзији песме, стан о којем песник пише није „слеп“, већ „мали“. Уска је и мала душа човека који не познаје љубав, суморан живот онде где она не господари. Међутим, њеним доласком нестаје скучености, руше се зидови, баријере и границе. Бесконачно небо постаје мера и граница живота. Небо које се налази далеко у нама. Мотивом смеха вољене жене, који може представљати звучну манифестацију чисте, непомућене радости, песник нам открива карактер те љубави – његова љубав је срећна. Мотив славуја, односно њеног раздраганог гласа, дат је насупрот тишини која је владала у скученом стану (животу) пре њеног доласка, а мотив њених руку, односно нежности и блискости, насупрот отуђености и самоћи. Свет лирског субјекта се проширио толико да у њега сада може стати читав свет. Као да све одједном почиње да постоји у савршеном јединству. Толико је велики и простран да у њему може преноћити сунце и у њега се сместити читава природа, оличена мотивом врба. Песма без знакова интерпункције, изговорена без предаха, у даху, ношена незаустављивом бујицом емоција, поручује нам да је сила љубави велика и моћна.
Очију твојих да није
Не би било неба
У малом нашем стану
Смеха твога да нема
Зидови не би никад
Из очију нестајали
Славуја твојих да није
Врбе не би никад
Нежне преко прага прешле
Руку твојих да није
Сунце не би никад
У сну нашем преноћило
Последња песма циклуса потврђује поруку која зри током песниковог духовног пута ка властитим дубинама и даљинама. Љубав је светлост и срећа, посебан универзум рајских предела који враћа смисао и превладава ограничења.
Са тела сумрак свлачим
Дан ми је нашао лице
Ветар косу развеселио
Љубав из здравог и слободног срца прелива се на читав свет, читав свет у њега сада може да стане. Тајна је у недокучивој чаробној моћи скривене силе која нас је створила и која свему даје смисао.
Свет на прагу срца стоји
Опет обронцима плавим
У глас ти бистри силазим
По нашу чаробну лампу
На златној висоравни „далеко у нама“ заљубљени, без страха од метафизичких искушења, космичког бесмисла и егзистенцијалне празнине, храбро бране своју љубав и чувају чаробну лампу у којој се она налази.
Циклус песама Далеко у нама завршава се великом победом љубави, надом и вером у њене скривене моћи, што целокупној песничкој визији Васка Попе даје конструктиван и позитиван предзнак. Иако поникла из метафизичким апсурдом обележеног послератног доба, пронашла је смисао и сврху, изгубљену равнотежу и веру. Љубав тако постаје најмоћнија сила универзума.