Стваралаштво и пролазност – манифест једне генерације

     Силовито и жарко волећи живот, човек је одувек покушавао да зграби, пригрли и сачува ту малену искру садашњег тренутка, да je отргне од незаустављивог  тока пролазне и немирне  реке времена, од заборава и прошлости којој неумитно хрли. Славећи величанствене тренутке битка, стојећи над њим вечито замишљен, запитан и задивљен, човек је одувек имао и потребу да о том животу, који га је од искони штитио, водио и учио, нешто каже, пронађе одгонетке и одговоре на своја питања.

Untitled 3 - Copy

Аутор: Марија Вуковић Ђедовић

 Непоновљиву игру стварања живот нам потврђује на сваком кораку. Сваки његов, ма и најмањи изражај, искрсава пред нашим очима у неупоредивој лепоти и јединствености. Лепота те игре прелива се и траје у безброј нијанси и тонова, обиљу покрета, облика и звукова, не престајући. Кроз непрекидни плес свега створеног, суптилне метаморфозе, рађања и смрти, живот тече и траје. Човек као његов, као и све створено, величанствени изданак, али и привилеговани свесни посматрач, о  том животу приповеда, пева, слика га, по узору на њега гради, изнова га ствара и своја сазнања шаље у саму вечност. Он има потребу да својој јединствености и посебности пронађе израз, остави траг себе у пролазном и маленом комаду безвременог  у којем је искра његове душе засијала. Дела која за њим остају тада светле и трају као ватре које се не гасе, спајају векове, људе, везују крхке садашње тренутке у континуирани ток историје и времена. Зато човек одувек неуморно ствара. Стварање постаје потрага за смислом, идентитетом и континуитетом, брана од страха, мрака и пролазности.

    Човек је стварајући, најпре штитио себе, одговарао изазовима голе егзистенције и природе коју је покушавао да разуме и укроти, славећи и поштујући персонификоване силе од којих је зависио његов живот. Свака творевина његових руку била је својеврсни храм природи и божанствима која је у њој видео. Вечита упитаност водила га је даље. Ширење разумевања, ширило је и његов дух и свест, али и водило новим питањима и тражењу нових начина изражавања. Човек се окреће себи и покушава да разуме своје место у мистериозној игри живота. Свако дело постало је непоновљив одговор на тренутак у којем је питање постављено, савршен начин да се он разуме.  Од колективних , безимених творевина до дела појединачних стваралаца чија су имена дубље урезана у ток историје, видимо игру стварања која не престаје.

   Део смо тог историјског континуума, спремни да оставимо лични печат, другачији у односу на претходне, аутентичан и непоновљив и да о животу кажемо и нове истине. Кажете да је живот мучна борба између добра и зла, масивно а крхко клатно између болних и страшних понора самоће и очаја и неизвесних, сујетом запрљаних висина среће и благостања. Кажете да брзо пролази, да је кратак недосањани сан из кога се будимо са ранама које смо сами себи задали жељни оних које остављамо. Кажете да споро пролази, да су часови потраге за смислом спорији од механизма сата у који зуримо чекајући утеху, срећу, вољене. Кажете да је борба узалудна, а трпљење неминовно, да се у њему огледа наша снага и мудрост. Кажете још безброј страхом обојених речи којима и нас плашите, а ћутите оне које сте чувајући их као какву светлу драгоценост из младости и сами заборавили, уверени да никад нећете. Када бисте се сетили тих речи светла, разлиле би се по вашим уплашеним душама као мелем, озариле сваку ћелију вашег бића смислом и утехом. Заборавили сте да је живот љубав. Заборавили сте Љубав.

     Заборавили сте где се налази то светло извориште ваше душе, веру и поуздање у божанско порекло и сопствену моћ. Дозволили сте да вас застраше сенке и привиђења нечега што је слабије од снаге срца и да покоре оно што нема границе ни мере. Широм сте отворили врата душе незваним гостима и нисте се опирали када су заузели све просторије, а вас отерали у најмању, најмрачнију, најхладнију. Сада проговарају вашим гласом, користе ваше име и убедили су вас да сте исто, да сте једно. Одатле страх и слабост, мрак који није урођен. Сетите се љубави. Сетите се вечности. Ослушните садашњи тренутак и будите истински живи. Уроните у безгранично блаженство и поново заволите живот.

    Ми волимо. Волимо храбро и безрезервно. Волимо живот, његову тајанственост и недокучивост, све лекције које нам као изазови искрсавају на путу којим без застајкивања и освртања корачамо. Са захвалношћу дочекујемо и испраћамо људе који нам долазе, сва пријатељства, љубави, познанства, случајности и намерности, радујемо се лекцијама  које са собом носе, својеврсним даровима духу, трагаоцу за истином. И није истина да је мрак јачи, нити је истина да нисмо довољно јаки.

    Љубав нам даје снагу да смело заплешемо на позорници живота, да разбијемо илузију усамљености и одвојености. Уз осмех широк као распевано срце у грудима грлимо публику од облака и цвећа саткану, обасјану сунцем, усхићену призором јединства. У љубави је смисао, одговор, почетак и бескрај. Она нас је створила и у њој трајемо – сви, од звездане прашине саткани. Љубављу за себе изнова стварамо живот.

     Стварамо живот у малом и свако дело рађање је по једног микрокосмоса. Борци против смрти и коначности, уметници смо који утиру пут до безвременог и вечног. Свака борба, свака победа представља опредмећен тренутак отргнут од заборава. Живимо љубав и бацамо бесане ноћи у понор ништавила, победници смо у вратоломној бори против времена. По узору на живот, а упркос смрти, борба наставља да траје из часа у час.

     Наш пут је пут ка вечности. Тај пут је уједно и пут слободе. За њу се боримо.

  Осипа се сећање на све што је прошло, ситно, искричаво у чаробни прах, позлатом прекрива албум детињства и младости. Магично „сада“ осветљава позорницу на коју ступамо храбро, сигурним кораком, довољно маштовити да креирамо оно што ћемо назвати стварношћу, довољно смели да је обогатимо оним што истински волимо и желимо, борећи се за своје циљеве, а праштајући онима који их називају лудим и непромишљеним. Делима стварамо свет у којем смо протагонисти позитивних стремљења, без стварних антагониста, подржани од стране космоса који се осмехује само чистом срцу. Ово није генерација загледана у варљиви одраз у води који је заварао и завео Нарциса, ово је генерација загледана у душу, опчињена бољим светом и будућношћу, генерација вечите деце скривених крила која својим мислима мењају свет. Генерација стваралаца Живота.

Advertisements

О Марија Вуковић Ђедовић

Професор српског језика и књижевности, љубитељ уметности, природе, животиња и деце, Вукова мама, уређује овај блог намењен ученицима, колегама, као и свима који воле да читају и анализирају књижевна дела, чувају језик и његове законитости, као и онима који иза затворених капака, у тишини, неизговореним речима, мук по мук, граде кућу битка са погледом на вечност.
Овај унос је објављен под СтвАРТност. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s