Женски ликови у народној поезији

        Тумачење женских ликова у народној поезији осветљава лик типичне жене наше патријархалне културе, као и нетипичне обрасце понашања који излазе из оквира пожељног и очекиваног.

c96176e14c41c4e92081162aed094967

Извор слике: Pinterest

 У песми „Српска девојка“ народни певач нам предочава патријархалну лепоту – бело лице, румене јагодице, црне очи, дуге трепавице, али и оно што је још важније – најлепше и најбоље девојачке особине које се могу сматрати идеалом српске жене. Момак и поред лукавстава којима је прибегао, три године не може да сагледа лепоту девојачких очију, једноставно због тога што их она непрестано, а што је потпуно у складу са патријархалним васпитањем, скрива, гледајући у земљу. Њена спољашња лепота, дакле, праћена је унутрашњом. Сигнали те унутрашње лепоте су очи које скрива, а говоре нам о повучености, скромности, стидљивости, чедности и мудрости.  Једноставност, скромност и чедност су највеће женске врлине и Милица је, као идеална, али и типична представница српске патријархалне честите жене, њихово отеловљење.

     У песми „Диоба Јакшића“ фигура жене, посредством љубе Анђелије, добија још једну димензију. То је димензија супруге, „верне љубе“, која се од смерне и чедне девојке из претходне песме претвара у узорну, послушну, вредну и предану жену која поштује вољу мужа, која му је у патријархалном културолошком поретку у сваком смислу подређена. Захтев, тачније заповест Анђелијиног мужа Дмитра била је да му љуба отрује брата Богдана. Не извршити његово наређење, значило је супротставити се једном важном друштвеном и културолошком чиниоцу, а то је воља мужа. Она као смерна и узорна супруга мора учинити оно што муж захтева од ње, иначе ће сносити последице:

„Ако ли га отровати нећеш,

Не чекај ме у бијелу двору.“

      „Не чекај ме у бијелу двору“ стих је који сведочи о неумитној вољи и неопозивој одлуци мужа и господара њене судбине и до нечега таквог она никако не сме да дозволи да дође. Са друге стране, пак, она није само супруга, она је и часна, поштена и морална хришћанка која се не сме оглушити о божје заповести и отровати девера који у патријархалној српској култури представља њеног духовног брата, са којим је дубоко и интимно повезана чином удаје и чашом молитвеном као симболом те везе.

„Да отрујем мојега ђевера,

Од Бога је велика гријота,

А од људи покор и срамота.“

     Требало би да су њене брачне дужности саображене са хришћанским и да та света хришћанска и патријархална институција не доводи у питање њене квалитете као што су послушност, кроткост, чистота и смерност, али овако постављена ситуација у песми „Диоба Јакшића“ има за циљ да нам осветли још квалитета српске жене, а то су они квалитети који излазе из оквира типичног – женска мудрост и проницљивост. Будући да доводе до срећног расплета ситуације и мирења браће, ови квалитети бивају окарактерисани као високо позитивни, јер су стављени у службу виших принципа и племенитих циљева. Жена у народној поезији, у патријархалној традицији уопште, порука је ове песме, није само верна љуба, узорна супруга, морална и чиста хришћанка, већ и мудра, домишљата, проницљива жена која се храбро носи са животним проблемима.

       У песми „Бановић Страхиња“ народни певач осветљава особине жене које такође излазе из оквира типичног, али овога пута, посматрано из патријархално-хришћанске културолошке перспективе, негативно осветљене. Љуба Анђелија је у овој песми издала мужа који ју је дубоко, истински волео, преваривши га са Турчином, непријатељем. Дакле, она је погазила патријархалне, брачне завете, и не само то – погазила је и веру и светињу српског имена, традицију. Пред нама је крајње нетипично третирање женског лика, али и један нетипичан српски мушкарац – Бановић Страхиња својој жени опрашта неверство. И једно и друго излазе из оквира традицијом зацртаних норми и приказани су из перспективе људскости – у људској је природи да греши, у људској је природи и да опрашта. Казна за прељубницу је традиционално окрутна, али Бановић Страхиња осуђује нехуманост и примитивност таквих схватања. Жена која издаје, вара свог мужа, потом стаје на страну његовог противника, омражена и презрена од свих потпуна је супротност свему ономе што је идеал патријархалне, честите српске жене и може се назвати негативним женским ликом наше народне књижевности, али и, заједно са Бановић Страхињом, нетипичним ликовима који антиципирају модернију проблематику и сложенију психологију људи, но ону предочену у осталим песмама.

Марија Вуковић Ђедовић

Advertisements

О Марија Вуковић Ђедовић

Професор српског језика и књижевности, љубитељ уметности, природе, животиња и деце, Вукова мама, уређује овај блог намењен ученицима, колегама, као и свима који воле да читају и анализирају књижевна дела, чувају језик и његове законитости, као и онима који иза затворених капака, у тишини, неизговореним речима, мук по мук, граде кућу битка са погледом на вечност.
Овај унос је објављен под Књижевност. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s