Срећа (Аутор: Марија Вуковић Ђедовић)

Срећа

Драмски комад у два чина

са темом из породичног живота

ЛИЦА:

Мама Мира

Тата Нешо

Ћерка Ивана

Ћерка Јеца

Син Беко

Мама Невена

Син Никола

ПРВИ ЧИН

СЦЕНА ПРВА

Мирно поподне. На сцени је мама, сама, кува ручак и певуши песму са радија. Тргне је галама и бука коју стварају њене две ћерке, Ивана и Јеца, при повратку из школе. Њиховом изласку на сцену претходи свађа испред врата и бацање празне пластичне флаше којом Јеца гађа Ивану. Музика престаје.

МАМА: (оставља шерпу, брише руке) Здраво, децо, каква је то галама, како је било у школи?

ЈЕЦА: Мама, Ивана  је узела моју мајицу, реци јој да је скине! (Ивани) Дебела, скидај моју мајицу, раширићеш је! Аљкавице, уфлекала си је! (потуку се)

ИВАНА: Мала, то није твоја мајица, то је моја мајица, мама ми је купила за полазак у школу.

МАМА: Забога, децо, како се то обраћате једна другој!

ЈЕЦА: Није,  моја је!

ИВАНА: Није тачно! Мама, реци јој да ми врати.  (плаче)

МАМА: Децо, престаните са свађом! Оперите руке, ускоро ће ручак. Помозите ми да поставим сто и разговараћемо. Саслушаћу обе, сигурна сам да можете да ми објасните  у чему је проблем.

ЈЕЦА: (Јеца се руга Ивани) Дебела!

ИВАНА: Ћути, мала! (Узрујана, Ивана јој узвраћа истом мером)

(одлазе)

МАМА (истреса и ставља столњак на сто): Ова деца!

Ћерке се враћају, дуре се једна на другу. Седају за сто, прекрштених руку и ногу, театрално окрећући лице једна од друге.

МАМА: Знам да сте љуте једна на другу, али мени је неопходна помоћ, ускоро ће стићи тата и брат, па би било лепо на тренутак да заборавите на свађу, у реду?

ИВАНА: У реду мама, ја ћу поставити тањире. Ова мала уосталом никад ништа и не ради!

(Јеца јој се плази.)

МАМА: Ви сте моје вредне девојке, заиста нема потребе да  се свађате. Реци ми у чему је проблем?

ИВАНА: (ређа тањире по столу) Јеца се наљутила зато што сам узела њену мајицу.

МАМА: Зашто си узела њену мајицу кад имаш своју, ако се не варам, обе имате исту!

ЈЕЦА: Госпођица је своју изгубила на екскурзији прошле године! Неодговорна аљкавица!

МАМА: Јецо, не називај тако сестру!  Ивана, да ли је то истина?

(Ивана ћути, Јеца скаче, узима виљушке и кашике и ставља на тањире)

ЈЕЦА: Аха!

МАМА: Договориле смо се да сте одговорне за своје ствари и поступке. Уједно морамо поштовати личност и ствари другога. Ниси смела да узмеш сестрину мајицу  без питања. Међутим,  не смете заборавити ни то да сте сестре које се воле и поштују и које морају делити све  и бити несебичне једна према другој. Размислите о томе.

ЈЕЦА: Али, мама, није фер, ја морам да делим ствари са њом, а она ће ове године опет на екскурзију, а не ја. Зашто она не подели екскурзију са мном?

МАМА: Јецо, разговарали смо о томе. Прошле године смо били у могућности да обе пошаљемо на екскурзију, ове године немамо толико новца. Ни бато неће ићи на рекреативну, не заборави! Сека је осми разред и сложили смо се да ће она ове године ићи, а ти следеће.

ЈЕЦА: Није фер, ја сам увек мала!  Увек њој прво патике, (иронично) Јеци су добре и секине старе, увек њој нова јакна, користим њене књиге, ево, узећу и њено име када јој се више не буде допадало!

ИВАНА: Што лажеш, овог пролећа су теби купили нове патике, а мени су рекли да ћу нове добити тек кад кренем у средњу школу, знаш ли кад је то – тек на јесен! Ићи ћу на екскурзију у старим патикама, хеј!

СЦЕНА ДРУГА

На сцену улази тата, враћа се са посла. У руци носи ташну, под једном руком папире, пребачен сако преко рамена. Уморан је, али добре воље.

МАМА: Гле, стигао је тата!

ТАТА: (оставља папире и ташну, седа на кревет) Добар дан, девојке! Надам се да је повод за овакву буку неко славље, нека добра оцена!

ЈЕЦА: Татице, татице, желим на екскурзију! (умиљава му се)

ТАТА: Ја,  Јецо, желим кафу! И мени ће моја добра ћерка да је скува.

ЈЕЦА: Хоћу, татице!

ТАТА: А онда, моје драге принцезе, дођите да уз кафу поразговарамо о печеним пилићима, кулама и градовима, новцу и још понеким стварима које не падају са неба!

МАМА: Тата је уморан, пустите га да руча и да се одмори, па ћемо касније о свему разговарати.

ТАТА: Нека, Миро, нисам уморан, немој их штедети, велике су оне да разумеју како свет функционише. Или макар овај наш у ова четири зида. (Ивана и Јеца седну поред тате) Могу оне то да схвате, знају  колике су нам плате, знају и колике су нам рате. Гле, како ми рима сама долази, штета  што од овога никада неће постати поезија! Имају и петице из математике, тако да одлично могу да израчунају, чак и испланирају шта када долази на ред! И онда нема нереда. Хвала Богу, па су наследиле и ову моју песничку душу, па су добре, пожртвоване и умеју да воле једна другу! (театрално и шаљиво)И цео свет! (Одобровољене Јеца и Ивана се смеју тати)

МАМА: Тата је добре воље и видим, надахнут! Има ли повода?

ТАТА: Чуће се, чуће се!

СЦЕНА ТРЕЋА

На сцену улази мали брат, тапше лопту и немарно баца ранац на под!

МАМА: Беко, не бацај ранац!

БЕКО: Е, мама, не знаш ти колико је тај ранац тежак! Тежак је… три петице!

МАМА: Сине, свака част! (љуби га)

ТАТА: Генијалац, права дика, ето нама научника!

(Јеца и Ивана се смеју)

ИВАНА: Какав генијалац, сигурно је све преписао!

ЈЕЦА: Сигурно из мог споменара! Мали, видела сам да си га јуче кришом читао! У овој кући не може ништа да се сакрије! И престани да тапшеш лопту!

БЕКО: (руга јој се стиховима из споменара који је очигледно читао): Ти ме питаш кога волим, ево да ти одговорим, брто читај прва слова… (Не завршава, Јеца га удара)

ЈЕЦА: Мама! Реци му!

МАМА: Беко, прање руку! Јецо, не дирај га, он је мали!

ЈЕЦА: Добро је да има неко мањи од мене, увек сам ја мала!

БЕКО: Нећу да перем руке, хоћу да играм фудбал са татом!

Шута му лопту, тата му врати, Ивана зграби лопту и добацује се са Јецом.

БЕКО: Вратите ми лопту! Тата, реци им!

МАМА: Доста! Разбићете прозор! Играјте се после напољу!

БЕКО: Тата, дај паре!

ТАТА: Паре за шта?

БЕКО: За петице, наравно!

ТАТА: Не учиш ти за мене, па да ти плаћам, него за себе! Ти требе да частиш!

БЕКО: Добро, ако не даш паре, онда ми купи телефон, па ћу те частити једним заједничким селфијем! Сви у мом разреду имају телефон!

МАМА (умеша се): Мислим да сам по питању телефона била јасна! Ти си заиста мали за телефон који тражиш. Ни твоје старије сестре немају такав телефон!

ИВАНА: Молим те, не помињи ми телефон! Срамота ме, само ја на одмору немам шта да радим.

МАМА: Колико ја знам, одмор је предвиђен за неке друге ствари, а не за буљење у телефон. Деца сте, смислите неки здравији и креативнији начин да се забавите! Не трошите детињство улудо на телефоне, таблете и рачунаре.

ТАТА: Слажем се, ево можете да пишете поезију. Или да сликате!

ЈЕЦА: Мама, тата, ви сте тако старомодни!

ИВАНА: Боље реци, немате довољно новца! (имитира маму) Знаш ли ти колико коштају телефони? Знаш ли ти колики су телефонски рачуни, рачун за струју, књиге, гардероба,  рата за стан, рата за живот…

МАМА: Ивана, мени то није духовито!

БЕКО: А бицикл?

ТАТА: Е, то смо обећали да ћемо ти купити на крају школске године! Секе су прошле године добиле ролере, сад је ред на тебе!

БЕКО: Баци коску, тата, цар си! Хоћеш ли да идемо да играмо фудбал?

ТАТА: Наравно, сине! Имам још бољу идеју! Зашто не бисмо после ручка изашли сви и ово дивно поподне провели заједно напољу? Води вас тата на сладолед! Чућете и повод моје надахнутости и дарежљивости! Та-ра-ра-ра! Чујте и почујте, добио сам унапређење и повишицу!

БЕКО: Јеее!

МАМА: О, смеши нам се море следеће године!

ИВАНА: Генијалац, права дика, догураће до председника! Ха, ха, ха!

ЈЕЦА: Сладолееед! Ивана, могу ли да узмем твоје ролере?

МАМА: А где су твоји?

ИВАНА: Твоја златна ћерка их је поломила!

МАМА: Јецо!

ЈЕЦА: Знам, знам, мама, бићу пажљивија према својим стварима! Печени пилићи и паре не падају с неба и остале ваше мудролије!

ЈЕЦА: (Умиљава се Ивани): Молим те, секо, молим те, даћу ти мајицу да понесеш на екскурзију!

ИВАНА: Узми! Само да знаш, паметнији попушта!

ЈЕЦА: (узима ролере): Јеее!

(Одлазе)

ДРУГИ ЧИН

Почетак другог чина најављује промена музике и сценографије. Жива, весела мелодија са почетка првог чина сада је спорија, меланхоличнија. У позадини се више не налази кухиња, већ град. Улицом ходају син и мајка. Мајка је нервозна зато што син не жели да разговара са њом, већ је, чак и у ходу, спором и немарном, удубљен у игрицу на телефону који му је у рукама.

МАЈКА: Никола, сине, можеш ли да ходаш мало брже? Журимо у тржни центар!

Никола јој не одговара, већ и даље хода полако и игра игрицу.

МАМА: Остави тај телефон!

НИКОЛА (дрско): Нећу!

МАМА: Остави телефон и хајде да разговарамо!

НИКОЛА: Нећу!

МАМА: Има ли нешто што ти данас хоћеш?

НИКОЛА: Хоћу да играм фудбал са татом.

МАМА: Тата ради!

НИКОЛА: Знам, знам, тата увек ради!

МАМА: Немој тако: тата увек ради! Знаш да тата ради по цео дан до касно у ноћ да би теби обезбедио бољу будућност.

НИКОЛА: А садашњост?

МАМА: Да не ради, у садашњости, на пример, не би могао да купиш најновији модел старки.

НИКОЛА: Не желим те патике!

МАМА: Не свиђају ти се више те? Хоћеш ли можда неки  други модел?

НИКОЛА (завршава игрицу, ставља телефон у џеп и гледа маму неколико тренутака): Ниси ме разумела, ја не желим патике! Желим нешто друго!

МАМА: Нешто друго?  Хоћеш можда нови таблет? А, знам ти си тужан зато што ти се покварио таблет, јуче га вероватно зато ниси ни пипнуо. Па, зашто не кажеш, купиће ти мама нови таблет!

НИКОЛА: Не, мама, није се покварио и не желим нови таблет!

МАМА: Онда је телефон! Знала сам да је нешто тако! А прво сам помислила да је таблет! Баш сам несмотрена! Реци, сине, који телефон желиш?

НИКОЛА: (грубо)Не желим телефон! Хм (насмеје се иронично) Како је теби и тати лако, нешто купите и одмах сте срећни.

МАМА: Ти сине ниси срећан?

Никола ћути.

МАМА: (пажљивије)Сине? Погледај ме,  ти ниси срећан?

НИКОЛА: (обори главу) Усамљен сам, мама.

МАМА: Хоћеш ли да одемо у играоницу?

НИКОЛА: Не мама, не желим да одемо у играоницу, не желим и да ми купите играоницу, не желим ни да ми купите цео свет.

МАМА: Па шта онда желиш, сине?

НИКОЛА: (полако, наглашава сваку реч): Желим маму и тату, породицу на окупу… и мама, желим брата и сестру да не будем више сам!

aba110e7cba6a376ffcb6bd9d655a869dbb08685

Крај


Advertisements

О Марија Вуковић Ђедовић

Професор српског језика и књижевности, љубитељ уметности, природе, животиња и деце, Вукова мама, уређује овај блог намењен ученицима, колегама, као и свима који воле да читају и анализирају књижевна дела, чувају језик и његове законитости, као и онима који иза затворених капака, у тишини, неизговореним речима, мук по мук, граде кућу битка са погледом на вечност.
Овај унос је објављен под Драмска секција. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s