(„Газда Младен“ Боре Станковића) Грађански модел маскулинитета (3. део)

     Грађански мит о мушкарцу сликовито објашњава положај маскулинитета у култури која превасходно почива на мушком принципу, култури у којој је принцип феминитета практично сведен на непостојање. Борба са природом, истовремено је и борба за опстанак. У тој борби нема места за жену, односно за све оно што женски принцип као такав подразумева- за емоције, нагоне, душевност. Конститутивни принцип западноевропске културе управо је та борба, рационална и прорачуната, борба која од стваралаца културе захтева суспрезање природног и нагонског.

преузимање (2)

Слика преузета са Википедије

  Робинзонов тридесетогодишњи усамљенички живот на острву може се посматрати као симболичка слика западноевропске културне мисије и западноевропског грађанства. Будући да је таква култура искључиво мушка култура, у парадигматичну Робинзонову фигуру инкорпориране су одлике типичног маскулинитета: издржљивост, вредноћа, рационалност, самодовољност.

        Газда Младенов положај у варошкој култури може бити објашњен метафором Робинзоновог културног делања на острву.

         У борби за опстанак Робинзон дивљу и нетакнуту природу култивише према својим потребама.  Он као носилац и стваралац културе постављен је у делатан однос према природи коју уређује и оплемењује. Грађанско-мушка-културна фигура постављена је тако у супериоран положај у односу на природу. Природа се и у овом случају своди на женски принцип, који се у културном процесу неуморним прегалачким радом превладава. Над природним, превласт добијају рационални принципи рада, штедње, продуктивности. Одрицање и апстиненција од сексуалних нагона у Робинзоновом случају се принципом генерализације преиначују у апстиненцију од било каквих задовољстава, одмора, рекреације и доколице. „У непрекидној бризи за сопствени опстанак, Робинзон је принуђен да неуморним радом перманентно увећава своје залихе, али га логика акумулације спречава да ужива у плодовима свог рада. Како је хумор у суштинском смислу категорија друштвености, Робинзонова усамљеничка егзистенцијална позиција оправдава не само озбиљан и чак сувопаран тон његове исповести, већ потврђује атомизирану позицију грађанског субјекта.“

      Економски чиниоци као најпресуднији чиниоци западноевропске културе, брига о материјалној стабилности и егзистенцијалној неугрожености, основни су мотиви газда Младеновог делања. Са тог аспекта можемо говорити о његовој робинзоновској позицији. Принцип штедње и акумулације добара, делатни је принцип грађанског маскулинитета. Робинзонова борба за опстанак у Младеновом случају значи борбу за опстанак породице. После очеве смрти, све своје напоре Младен каналише у правцу одржавања и ширења трговине, чије је функционисање услов материјалне стабилности. Од страха за дућан, заборавио је и оца да оплаче. Дакле, у културним прегнућима грађанина-хероја, нема места за емотивно-природно. У превеликом страху и жељи да се одржи и напредује, Младен је постајао све темељитији и озбиљнији, „као што треба“, те најзад успео сигурно да води дућан, чак и да га прошири. Али Младен је неко ко, слично Робинзону, не ужива у плодовима свог рада. И када трговина почне да напредује, видимо онај исти принцип штедње и сталног страха да се неће имати довољно. Зна се колико чега има у подруму и колико намирница сме да се потроши при готовљењу јела. Никаквих прекомерних издатака не сме бити у том крутом, али савршеном механизму. Вазда озбиљан, грађански лик газада Младена у потпуности је одређен његовим одрицањем. Одрицањем од природног, емотивног, одрицањем од уживања и задовољстава, одмора, предаха и доколице и што је најважније- жене.

         У свом дневнику који води, за скоро тридесет година усамљеничког живота, Робинзон ни на једном месту не помиње жену, нити жудњу за женом. Сфера емотивног је потиснута оном која је детерминисана борбом и преживљавањем. Рационалност и прагматичност налажу усмеравање енергије на користан и продуктиван рад.

        Младеново одустајање од женидбе до екстрема је доведена суспензија сваког уживања. Младен се никада није напио, никад се није веселио са својим вршњацима, није трошио новац на слаткише и шећерлеме („слатко“ је преко чула укуса директно повезано са чулном насладом и уживањем) као што други синови раде, нити је расипао иметак на карте и жене. Кад је постао „младожења“ опет је био као и пре: паметан, миран, тачан. Јованкином удајом као да је положио неки испит. „Једном за увек отклонио сумњу да ће можда и он бити као толики други, једном за свагда утврдио мишљење да не само да неће бити већ да је он друго нешто, он, Младен.“

      Строги културни захтеви који су кроз социјалну категорију потврђени као нужност условиће суштинску усамљеност на индивидуално-есенцијалном плану. Такво је у бити и Робинзоново усамљеничко бивствовање на острву, „бивствовање које је детерминисано мешавином бриге/стрепње/страха и гађења.“ Ево још једне тачке у којој се газда Младен приближава грађанском миту о мушкарцу. Оно што карактерише њега као типичног носиоца старе варошке културе управо је осећање страха. Робинзонову непрекидну будност, потребу да све држи под контролом, препознајемо и у Младеновом брижном и будном упињању да одржи и унапреди радњу и тако породици обезбеди стабилну егзистенцију.

    Страх од кршења културолошких ограничења, као и од онога што може угрозити и проблематизовати њихову неприкосновеност предодређује делатна усмерења грађанина робинзоновског кова.

„Различити страхови присутни су код ликова у Станковићевом роману: страх од материјалне пропасти, губитка високог статуса у варошкој култури, од моралног и емотивног посрнућа, па до страхова од отвореног простора, ноћи, страха од других и што је код главног јунака, газда Младена најизраженије, страх од сопствене емотивне слабости која прети да дезинтегрише вољом и моралом контролисано сопство, односно страх од културолошки недозвољене жеље.“

         Страх да не погреши, да не изневери висока бабина очекивања, доминантно је осећање Младеновог детињства. Усложњене и умножене варијације овог интензивног осећања предодредиће и каснији Младенов живот. Страх да неће успети да се профилира као ваљан, радан и стабилан домаћин, глава породице, непосредно ће повлачити за собом и страх од свега онога што може поколебати његова доминантна прегнућа. Страх од емотивног посрнућа и слабости модификација је примарног страха од материјалне пропасти, а генерализован, поприма одређење страха од Другог, од емотивног зближавања са Другим.

     Уплашен за свој живот и за имовину, Робинзон ће направити чак троструку ограду око свог склоништа. Мотив ограђивања, скривања, отуђивања уочљив је и у начину грађења кућа у варошкој култури којој припада газда Младен. Младенова кућа је висока, увучена и ограђена високим зидовима и високом двокрилном капијом. Са горњег спрата се види цела улица. Са тог чувеног „баба-Станиниг чардака“ све  се видело, а њега нико није могао видети. „Спољњем погледу се постављају јасне запреке, док се поглед изнутра слободно пружа напоље.“

  Робинзонов страх од Других као уљеза парадигматично потврђује страх европског грађанства од Других као непријатеља. Острво посећују други људи, али их Робинзон не доводи на тло емотивно-пријатељског, па се због тога стиче утисак да је острво пусто. Атомизирани, усамљени грађанин дела на осамљеном попришту властитиг света. Баш као и Робинзон.

      Газда Младенова усамљеност на крају романа добија експлицитнија одређења и подцртава његову дубоко трагичну фигуру. Злопамтило, сув, нем, стар, спечен и горд, усамљено седи испод редова густих топола изван вароши (дакле изван друштва), пуши, пушта бројанице и слуша како шуште тополе. На њему се не види ни да ли је задовољан, ни да ли је љут. Ништа. Љуштура на властитом пустом острву.

„Тако је и умро. Нико није ни знао ни смео знати када је легао, разболео се. Нико није смео да му, као осталима, донесе понуде, пита, моли. Што је хтео, сам је наређивао“

    Пусто острво је слика друштвене усамљености појединца. Друштво је тако сачињено од мноштва дубоко у себе затворених индивидуа. Острво је и симболичка слика уточишта где се свест и воља скривају од навале несвесног и као такво, представља зауздавање, култивисање и суспрезање нагонског (дакле, природног, женског), а као продукт, ствара усамљене и отуђене индивидуе.

   Робинзин докле год има мастила, води дневник. Тај дневник није интимна исповест, већ вербално овековечена лична постигнућа.

Газду Младена ћемо често видети нагнутог над свој „тевтер“ у који је тачно и уредно записивао сваку ситницу, вересију, дневни пазар пребројавао и заводио (паралела са „робинзоновским“ постигнућима).

         И код једног и другог као да је читава сфера осећајног живота укинута. У штурој Робинзоновој исповести нема емоционалних исклизнућа, док се у Младеновом „тевтеру“, дугачком, старом и уредно вођеном, на једној страни, сасвим изненада, поткрала, ваљда у какво пролетно саблазно вече и дубоко лична, трагична и емотивно обојена реченица: „Умрећу рањав и жељан:“

Марија Вуковић Ђедовић

 

Advertisements

О Марија Вуковић Ђедовић

Професор српског језика и књижевности, љубитељ уметности, природе, животиња и деце, Вукова мама, уређује овај блог намењен ученицима, колегама, као и свима који воле да читају и анализирају књижевна дела, чувају језик и његове законитости, као и онима који иза затворених капака, у тишини, неизговореним речима, мук по мук, граде кућу битка са погледом на вечност.
Овај унос је објављен под Књижевност. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s