(„Газда Младен“ Боре Станковића) Хришћански модел маскулинитета (2. део)

     Хришћански мит о мушкарцу у центар симболичког поимања маскулинитета поставио је фигуру Адама, као фигуру првог човека, прапретка. Адам симболизује мушкарца који је направљен тако да буде, од свега створеног, први до Бога и најсличнији Богу. „Адам је први у смислу одговорности за своје потомство. Будући да је његово првенство моралног, природног и онтолошког реда, Адам је од људи највише човек.“

преузимање (3)

Слика преузета са Фејсбук странице Врање – старе слике

     Позиција Газда Младена у варошкој култури, и још уже, у породици која је њен конститутивни носилац, може се довести у симболичку везу са оном коју Адам, као први човек, има у рајском врту.

  Пре појављивања Еве у рајском врту, Адамов мушки идентитет је био детерминисан одредницама „човек“, „божји створ“, али не и одредницом „мушкарац“. Евин преступнички гест му је открио, како сопствену, тако и полност уопште. Ева, као симболичка фигура жене тако је одређена полношћу, као примарно женском функцијом. Симболичко значење Еве сведено је на путеност, телесност и пожуду и као опозиција мушкарцу који је одређен духом, интелигенцијом и спознајом, још и на душу, осећајност и љубав. Архетипске фигуре Адама и Еве, мушкарца и жене, симболичко су огледало мушко-женских односа посматраних у хришћанском кључу.

    Јованка је у Младену пробудила осећање које је значило крај његове едемске безбрижности и постала претња за његов адамолики идентитет који подразумева одговорност и бригу за породицу, првенство моралног реда, продуктивност. Симболичка божја забрана пројектује се у институционалне, културолошке забране које се темеље на нужности потискивања, суспрезања, укидања женског принципа, дакле нагонског, чулног, природног.Снага рационалне забране учинила је да Младен потврди адамолики модел маскулинитета као неприкосновен, и да не поклекне пред заводљивошћу Евиног/Јованкиног преступничког геста.Чињеница да је Младен одолео „преступу“ потврђује га као биће вишег реда, које није поновило архетипски образац утемељен у првом људском пару.

      „Казна за преступ људског пара показује се у двоструком модалитету: за жену, ради се о њеном свођењу на природност, на природу саму (чиме се изузима из сфере културног), а за мушкарца, казна/судбина је продуктивност, мотив постигнућа, прогрес.“ (Зорица Томић у поглављу „Хришћански мит о мушкарцу“ сликовито објашњава принцип маскулинитета посматран кроз фигуре Адама и Христа, у координатама старозаветног и новозаветног парадигматичног обрасца у западноевропској култури. Зорица Томић, Мушки свет)

   Мотив постигнућа тако постаје основа моралног, друштвеног и културног живота, чији је носилац мушкарац, а као императив подразумева негирање телесног, чулног, осећајног, онога што у заоштреној формулацији упућује на одлике жене. Укидање женског принципа и својеврсни аскетизам стандард је културе чији је носилац мушкарац.

      Младен је на почетку романа одређен као „син“ и „првенац“. Ове културолошке детерминанте за собом повлаче одговорност нарочите врсте, одговорност будућег домаћина који је задужен да храни и чува породицу. Младен је све то знао и трудио се да буде „онакав какав треба да је син њихове, газдинске, куће, која је покрај свега још једнако била и бројала се међу прве куће. Па још он, првенац такве куће, који има оца да наследи.“

  Постизање и чување материјалне стабилности, те економски чиниоци карактеришу културу адамовог племена. Крајњи циљ таквих културолошких прегнућа било би постизање мира, сигурности и стабилности у егзистенцијалној равни. Залог те „едемске хармоничности“ свакако је потирање природног, емотивног, женског и од малих ногу Младен то врло добро разуме.

   Осећање мира, сигурности, егзистенцијалног блаженства требало би да буде довољна сатисфакција за сва одрицаља и напоре, као и потврда исправног делања и ваљаности.

       „Онда оно осећање. Напољу мрак, дубок, густ, а Младен у постељи и, онако осамљен у мраку, у ноћи, осећа како су сви ту око њега, у кући, ограђени, затворени, сигурни. Све је у реду, све је као што треба (…) Ето, за то, највише ради те своје мирноће, утишаности, ради тога да, кад тако остане сам, у постељи, може, ако не заспи, мирно да мисли на сутрашњицу, како сутра да ради, пазари, па у вече исто овако да лежи, одмара се; ето, за то је Младен био као што треба, свакад умерен, тачан, паметан.“

     Тренутак Адамовог слома, истовремено је и тренутак победе над женским. Мит о поразу, истовремено је и мит о победи маскулинитета који се у патријархално-хришћанској традицији конституише као примарни принцип, господар, Син/Отац/Муж одређен кроз модалитет моћи.

    Младен је, одрекавши се женског принципа у својој адамској природи, потврдио себе као властитог, па потом и господара судбине своје породице, а затим, одрекавши се сваке женидбе, потврдио себе као нарочитог и првог у вароши која својом патријархално-хришћанском етиком, ове, до крајности заоштрене императиве строго захтева, њихово непоштовање и неизвршење строго кажњава, а поштовање цени.

      Тренутак одустајања од женидбе и својеврсна животна аскеза тачке су у којима се Младен од адамолике претвара у христолику фигуру.

        „Исус, као Богочовек, симболичка је представа идеалних људских могућности у моралном, егзистенцијалном и онтолошком смислу. Али, док је у фигури Адама репрезентована превасходно моћ мужа (и потоњег оца), идеална слика хуманитета у фигури Исуса представља мушкарца као продуховљено, чедно и асексуално биће, чији је однос према жени детерминисан превасходно односом сина према мајци.“ (Зорица Томић, Мушки свет)

    Победа над женским принципом (Јованка/жена/Ева) осујетила је фигуру мужа, оца (архетип у фигури Адама) и искључиво га одредила у односу на фигуру жене која је пожељна у хришћанској традицији (баба/мајка/родитељица/Девица Марија) и кроз фигуру сина (архетип у фигури Исуса) једном занавек одредила Младенов идентитет.

Христолика фигура у Младену вазда умерено поступа- не расипа иметак као његови вршњаци на карте, жене и пиће; никад ништа неупутно није учинио; никад није пропустио да сваког комшију, пролазника из дућана поздрави, јави му се; никад муштерији да је казао какву опору реч; не тражи вечеру изгладнело и ужурбано као отац, већ мирно и паметно; јео је као што треба- ни мало, ни много, него умерено; ако је добро, масно парче меса- пазио је да га он не узме- да се не покаже грамзив; није пио, није говорио више него што је за њега, за његове године; када је баба касније доводила у службу младе жене и девојке, Младен је увек био изнад свих, као неки испосник, мученик; гледао је да жене сувише често не долазе код његове мајке- да не упадне у очи и тиме као грех постане…

          Таква фигура дела, твори, стоички подносећи животно бреме- зарад мира у затвореном простору породичног живота. „Хронотоп среће код Станковића, као што подразумева затворени породични живот, подразумева и затворен простор.“ Али кад наступи једна од оних ноћи које драже чула и буде осећања, срећа затвореног и породичног постају недовољност, а најинтимније промашеност. Младен тада, са јасном емотивном спознајом парадоксалности и опет подцртаним Адамом у себи, чита Стари Завет. „Чита, а горчина га дави. И по несрећи, увек  наиђе на псалме који се с њим подударају, његово исказују: „Заробљен сам Боже!“ И тобож од побожности пушта на вољу (сузи, болу). Чита псалме, вапаје, бол. Чита као себе да чита.“

  Многи псалми обрађују тему недужног, необјашњивог страдања, страдања праведника и садрже молитву недокучивом старозаветном богу да таква страдања прекине (сличну тему обрађује и „Књига о Јову“).

     Очигледно је да Младен осећа парадоксалност свог положаја. „Целог живота, увек, само је радио оно што један човек треба да ради“, а опет је несрећан. Жртвовање жеља, емоционалности, условиће Младеново унутрашње урушавање. Такву жртву је опстанак културе којој припада експлицитно захтевао.

Марија Вуковић Ђедовић

 

Advertisements

О Марија Вуковић Ђедовић

Професор српског језика и књижевности, љубитељ уметности, природе, животиња и деце, Вукова мама, уређује овај блог намењен ученицима, колегама, као и свима који воле да читају и анализирају књижевна дела, чувају језик и његове законитости, као и онима који иза затворених капака, у тишини, неизговореним речима, мук по мук, граде кућу битка са погледом на вечност.
Овај унос је објављен под Књижевност. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s