Наставна јединица: „Кроз мећаву“ Петар Кочић (први час обраде)

     Петар Кочић (1877-1916), значајан српски приповедач и драмски писац, рођен је у Стричићима код Бањалуке. Основну школу је завршио у Бањалуци. Из гимназије у Сарајеву избачен је због сукоба са властима. Гимназију завршава у Београду. Студирао је славистику у Бечу и бавио се писањем. Радио је као наставник у гимназији у Скопљу, уређивао листове „Отаџбина“ и „Развитак“. Овај велики српски родољуб борио се од детињства против неправде и насиља, против  аустроугарског и сваког економског ропства, на страни малог човека и сељака. Зато је често био сумњичен и гоњен. Учествовао је у свим акцијама против аустроугарске окупације Босне. Био је у затвору због својих натписа и ставова у „Отаџбини“.

преузимање (4)

Слика преузета из Историјског забавника

 Написао је збирке приповедака „С планине и испод планине“ и „Јауци са Змијања“. Најпознатије његово дело „Јазавац пред судом“ одиграло је важну улогу у борби против аустроугарске окупације. На часовима српског језика тумаче се његове приповетке „Јаблан“ и „Кроз мећаву“. Приповетка „Кроз мећаву“ је део његове књиге „Јауци са Змијања“ објављене 1910. Умро је у Београду. Његово стваралаштво припада епохи реализма (позног, односно поетског реализма у коме се прожимају лирско и епско), која је у нашој књижевности трајала од 1860. до 1910. године и била обележена претежно прозним стварањем.  Реалисти износе прилике савременог народног живота, дају ликове обичних људи. Заљубљени у старе, патријархалне односе који су пред ударима новог времена нестајали, они су са познавањем и разумевањем приказивали сеоски и паланачки живот. Главна заслуга реалиста је у томе што су у књижевност увели прави народни живот. Реалисти су пре свега летописци друштвеног живота свог ужег завичаја. Тако нам и Кочић слика тежак живот сељака свог завичаја.

      Књижевни род ове приповетке је епика, а књижевна врста приповетка.

      Непознате речи: љескова гранчица (грана леске), привуза (узице), грдно (јако, страшно), чемер (горчина, јад, туга, беда), сатрвен (уништен, потиштен), погружен (утонуо у мисли, замишљен), стеона (која носи у себи теле), туробан (суморан, нерасположен), поврх (изнад, осим, поред), грђених (великих, страшних), љумати (гегуцати), руштрити се (прштати), чаршија (трг, пијаца), лепирица (пахуљица), имаће (богатство), мал (имовина, стока, имање), тор (простор за стоку), наредан (уредан, угледан), згодан (богат), касаба (градић, варошица), механа (кафана, гостионица), хан (успутно преноћиште на путу, гостионица), друм (пут), руњаво (длакаво), блечати (блејати), припашај (кожни појас), копоран (кратак горњи капут, војничка блуза), курјак (вук), згода (богатство), направа (алат), благо (стока), токе (украс на прсима), илика (стаклени или сребрни накит), зиратити (обрађивати земљу), скомрачан (нејасан), мали пометеник (онај кога је завејала мећава), вас (сав), кљаст (кљакав), опотребити (осиромашити), блентов (блесан, умно заостао), врлети (стрма брдска или планинска падина, обронак), овршак (врх).

     Реалисти теже да што верније пренесу како начин живота, обичаје и схватања, тако и особине говора наших људи у појединим крајевима, отуда у овом Кочићевом реалистичком делу доста речи из његовог завичаја, архаизама и дијалектизама.

   Тема приповетке:  Борба Реље Кнежевића са мећавом.

    Композиционе целине:

  1. Реља Кнежевић са синовцем Вујом креће на пут.
  2. Снег почиње да пада. Сећање на породично благостање и породичну трагедију.
  3. Мећава постаје све јача.
  4. Реља покушава Вују да заштити од хладноће, забринут је и слути несрећу.
  5. Борба са страшним вихором. Трагичан крај дечака и старца.

    Борба за голи живот, неизвесност и страх градацијски расту. Од почетка до краја приповетке стално се осећа раст драмске напетости.  У повратку се Реља сећа своје породице, трагедије која ју је задесила. Сећање на породично благостање, па потом на породичну трагедију претходи тренутку главне линије приповедања којој се приповедач убрзо враћа пратећи своје јунаке на повратку из чаршије. Овакво приповедање где писац прво ниже догађаје према редоследу њиховог одигравања, а онда тај хронолошки  Хронолошко приповедање (hronos, грч. време)- писац ниже догађаје према редоследу њиховог одигравања) низ прекида да би описао догађаје који су се одиграли у прошлости, па се опет враћа на оно о чему је причао се зове ретроспективно приповедање (лат. retro – уназад, spektare- гледати). О догађајима који су се десили у прошлости приповеда се у садашњости. Зашто тако писац поступа? Разлога има много. Некада да би приповедање било занимљивије, некада да би уверљиво представио ликове.

      На почетку сазнајемо да старац и дете, коме није више од дванаест година, нису успели да продају краву, због чега су дошли у чаршију, због чега је старац разочаран. Читавог дана нико их није ни погледао, а већ је почео да пада мрак („Старцу се то нешто грдно ражали и љуто га заболи, и да је имао суза, горко би и болно проплакао“… „а у ријечима му, очима и лицу дркташе нешто болно и очајно“). Одломак почиње мирно, али се радња полако заплиће. Рељу мучи то што неће имати од чега да купи свеће које је хтео да запали на гробовима својих мртвих.

       Пред нама искрсава лик погнутог старца који тешко вуче ногу за ногом, седог, кошчатог и крупног, као да је одваљен комад мрачних и туробних планина које се дижу изнад његовог села. Има разголићена, маљава прса, накострешене, дебеле обрве, уморне, умртвљене очи. Реља је био из велике и богате породице, у којој је било здраве чељади, али су се несрећа, смрт и погибије сручиле на њихов дом, па је у некада богатој породици остала само беда, а од чланова породице само Реља и његов синовац Вујо. Због губитака и несреће мрачна је и туробна његова душа, као планине изнад његовог села, али он је, упкос несрећи, као и оне, јак, стамен, несаломив.  Вујо је мршави и ситни дечак од 12 година, намучен, нежан, мален и слабашан, уз то још и слабо обучен.  Био је сироче и имао је тешко детињство. Вујо се тресе и цвокоће зубима од оштре зиме која продире до сржи у костима. Длаке на лицу му се накострешиле, руке поцрнеле од зиме. Уморно, изнемогло корача за кравом.

     Реља Кнежевић је био простодушни и доброћудни српски сељак кога живот није нимало штедео. Од богатог и имућног сељака постао је очајан и тужан старац који, упркос тешком и суровом животу и губљењу богатства, није изгубио своју добру душу, борбеност и спремност да се ухвати у коштац са свим проблемима које му живот доноси.  Некада је био најбогатији домаћин у целој Крајини, али је изненада страшна судбина задесила његову породицу и имање, стока и укућани су умирали, падали као снопље. Све је помрло, осим неколико младих жена које су се преудале и синовца Вује, о коме сада брине. Преко лета у надници заради нешто за зиму, да се прехрани и запали свеће на гробовима своје чељади, за задушнице.  У највећој несрећи он својој деци није дозвољавао да плачу и јадикују. „Пјесну, пјесну, дјецо!“ Тада, а и сада одолева несрећи и животној мећави, храбрим, одлучним, позитивним и јаким односом према животу, пркосом и прихватањем свега. Упорност у безуспешној борби и жеља да победи показују нам колику снагу човек може да има у најсуровијим животним дешавањима.

     Синовац Вујо је све што је Рељи од некадашњег иметка и богатства остало. Воли га, брине о њему и има заштитнички однос. Непрестано се осврће и пита га може ли да корача и да ли му је хладно. „Идеш ли, роде?“, питање је које најчешће понавља. Изнемогли, промрзли и забринути, они не разговарају. Дијалог који воде састоји се од Рељиног кратког питања у којем се сакрила безгранична љубав и брига за дечака и Вујиног охрабрујућег одговора. На страшној, мрачној, олујној позорници нема места сувишним речима. Реља скида своју хаљину да би умотао дечака и остаје упола го. Скида свој шал и умотава га дечаку око главе и ушију. Реља је неизмерно нежан и брижан према нејаком Вуји и желео је да га заштити од  и тиме показује да је и поред суровости живота којим је живео у његовом крупном и кошчатом телу остало много нежности и доброте.

    Обојица ходају уморно и изнемогло од силног напрезања и оштрог шибања ветрова, кратко и изнемогло дишу, али је у обојици исти, луди, врели планински пркос, који све силније пламти, што је напрезање веће. Тај пркос  ће, међутим, због умора и малаксалости, догорети у дечаку. У старцу се распламтела дивовска снага, али није била довољна да победи у борби са овом мећавом. Као и раније у свом животу, Реља није желео да посустане пред препреком на коју га је животни пут навео. Планина под снегом, снажно фијукање ветра, јака вејавица и оштар мраз насупрот седом, кошчатом и крупном човеку, накострешених обрва и малом, нежном дечаку. Није се Реља уплашио ни снега, ни ветра, ни мраза, у њему се распламсала дивовска снага и сви живци су му били напрегнути. Желео је да се избори са природом и победи је. Био је уморан, изнемогао и малаксао, али и даље пркосан и јаке воље. Није желео да се преда, иако је имао осећај да се бори са нечим страшним и невидљивим. Снажан и издржљив, великог и храброг срца. Међутим, сурова снежна стихија била је за њега прејака. Осећао је велики немир, изједале су га брига, неизвесност и страх због могућег кобног завршетка.

    Када му је све расло, бујало и множило се, Реља је у том пресипању и преливању видео злу коб и већ тада наслутио трагедију. Једног кобног дана „ненадно се дигоше врући планински вјетрови“ и несрећа је почела да узима свој данак. Вруће планинске ветрове сада је заменила подмукла и пригушена хука, као одговор на слутњу и најава још једне, последње несреће. Кад су упали у мећаву, у његову снажну личност увлачи се оно нејасно, неодређено, злокобно, птретеће „нешто“, брига, неизвесност и страх због могућег кобног завршетка. Посрће, пада, устаје, заноси се и језиво осећа како се бори са нечим страшним, невидљивим, што га дави, гуши, зауставља му дисање. Прибрао је снагу, потрчао натраг да нађе Вуја и умре заједно са њим. Начин на који страдају јунаци у трагедијама и баладама, подсећа на начин на који страда јунак приповетке, без видљиве кривице.

      Сличност са трагедијом би требало тражити у појму трагичне кривице. За Грке све што је прекомерно, што прелази нормалну људску меру, може изазвати гнев богова и управо та прекомерност представља трагичну кривицу, хибрис у односу на богове и поредак света, који мора бити кажњен. Хибрис  тако не мора бити кривица неморалне и зле особе. То заиста и јесте највећа могућа несрећа – постати кривац због нужности остварења зле судбине, без своје истинске кривице. Уколико је кривица изазвана нужношћу судбине већа, утолико је трагичнија и сложенија. Рељин хибрис је управо прекомерност која је одликовала раст његовог имања и породице. „И њега би често пута, кад би погледао на свој мал и имаће, обузимала некаква потајна, нејасна језа и слутња. „Ово се већ одавно пресипа, прелијева!“ прошаптао би дршћући и угушујући ону страшну кобну мисао која би му тада синула кроз главу. (…) И рађало је, и расло је, и напредовало је: жене се близниле, овце се близниле, козе се близниле, а улчек сјемена бацао по десет рода…“ Реља је свестан ове прекомерности и због тога га обузима кобна слутња. Прекомерност као хибрис (прекомерност снаге и лепоте која је подложна уроку, злим силама) налазимо и у нашој књижевности, у народним баладама (у којима се преплићу лирско, епско и драмско), рецимо у балади „Женидба Милића барјактара“, због које јунаци завршавају трагично.

   Писац потиче из Змијања, које је познато по упечатљивој природи. Она је понекад лепа и питома, а понекад сурова. Читаво Кочићево дело прожима тајанствена повезаност човека са природом завичаја. Кочић је посебно био импресиониран природом Босне, одакле је и сам поникао, тако да то можемо приметити и у овој приповеци.  Кочићев човек је везан за природу, а она утиче на формирање карактера човека. Упорност и снага Реље Кнежевића да јој се супротстави израз су темперамента и карактера који је формирала сама природа. Природа је немилосрдна, моћна, непокорна и сурова. Приказ Рељине борбе са мећавом јесте само кулминација приче о пропадању једне породице. Рељина огромна унутрашња снага да се супротстави невољама најбоље су показане у његовој безуспешној борби са непријатељем који је остао непобедив.

    Љубав, брижност и пожртвованост видимо у односу Реље и Вује, али и у односу Реље према мртвим члановима своје породице. Иако задушнице коштају, он ће радити у надници, чак ће и стеону краву ићи да прода да би зарадио за свеће које ће запалити на гробовима својих најближих. Одломак из Српског митолошког речника: „По веровању Старих Словена, душе покојника долазе у пролеће и у јесен из загробног света на овај, у походе својима и траже од њих јела и пића, огрев и купање. Оне су претиле осветом, неродицом у пољу и затирањем породице ако их живи рођаци забораве и занемаре. Зато су се сваке године приређивале гозбе за душе покојника и предака у свакој породици. На гробу сваког покојника упали се свећа, прекади запаљеним тамјаном, прелије вином и обавезно спомене име покојника.“

     Писац симболима исказује доживљај људске трагике повезан са сликом реалног живота његовог планинског завичаја. У том споју извире туга за човеком који страда, изложен ударцима бесомучне стихије природе и стихије живота. Борба са мећавом постаје борба са животом самим, са судбином и недокучивим силама које нас кроз живот воде, које нам стављају препреке на пут, да бисмо кроз патњу, храброст и пркос расли и постајали јачи. Могуће је направити паралелу са још једним јунаком и уочити сличност у њиховим судбинама. У питању је Јов из библијске „Књиге о Јову“, јунак који у тренутку материјалног и породичног (чак прекомерног – као и Реља) благостања, без видљиве кривице страда.

     Реља: јак, стамен, несаломив, борбен, позитиван, пркосан, нежан, брижан, јаке воље, великог и храброг срца, доброћудан

      Вујо: намучен, нежан, мален, слабашан

     Поруке:

  Живот је непредвидив, понекад окрутан, а путеви судбине непрозирни.

  Све животне изазове треба смело прихватати, а препреке и проблеме                храбро решавати.

   Кроз мећаву живота увек корачати са позитивним животним ставом.

Advertisements

О Марија Вуковић Ђедовић

Професор српског језика и књижевности, љубитељ уметности, природе, животиња и деце, Вукова мама, уређује овај блог намењен ученицима, колегама, као и свима који воле да читају и анализирају књижевна дела, чувају језик и његове законитости, као и онима који иза затворених капака, у тишини, неизговореним речима, мук по мук, граде кућу битка са погледом на вечност.
Овај унос је објављен под Књижевност. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s