(„Газда Младен“ Боре Станковића) Принцип феминитета у варошкој култури (4. део)

     Западноевропска култура се препознаје као примарно мушка култура. Принцип феминитета, женски принцип, будући да није учествовао у грађењу ове културе, која се развијала насупрот њему и против њега, остаје потиснут и проблематичан. Проблем односа измећу културе и природе у свом идејном полазишту се своди на проблем односа узмећу мушког и женског принципа. Патријархална култура у целини почива на владавини маскулинитета, а положај жене у њој је одређен, или њеним свођењем на природу и природност или поистовећивањем са идеалним ликом свете родитељице, девице Марије.

staro-vranje-19-vek

Извор фотографије: блог At or with me

   У роману „Газда Младен“ уочљива су два типична пола феминитета и један нетипичан, који превазилази одлике пола и приближава се категорији коју условно можемо назвати културолошким мушким родом. Јованка и Младенова мајка у патријархално-варошкој култури света романа отеловљују два супротна (и доминантна) принципа феминине традиције, док је баба Стана фигура у којој је женско својство сведено на минимум, а ојачан мушки принцип, Јунгов animus (Јунг под појмом animus подразумева мушку душу у телу жене, док anima означава женску душу у телу мушкарца), узрок нетипичног третирања њене појаве у оквирима мушке традиције посматране у односу на женски свет, којем је претпостављена.

     Један пол доживљаја жене у патријархалној традицији темељи се на принципу свођења феминитета на природност, путеност, осећај. У традицији која се градила на потискивању природних импулса, придајући им статус другоразредних, жена је доживљавана као дезинтегришући социјални фактор. Прва женска фигура патријархалног света функционализована је само као објект жудње. Она у оквиру хришћанског концепта човека стоји насупрот мушком принципу као духовном, и као знак телесног, грешног, симбол је зла које треба контролисати и каналисти у циљу спасења. Културно бивствовање носилаца културе тако је у знаку сталног освешћивања и контроле над природним, нагонским животом.

   Жена као објекат жудње, еротска жена, у симболичкој представи је доживљавана као изопачена природа (курва/вештица – Зорица Томић у поглављу „Мушка култура као хомосексуална утопија. Свет без жена?“ маркира положај еротске жене и симболичка представљања ње, као оне кој кастрира) и таква као својеврсна претња, на мушким принципима заснованом складу.

     Јованка се појављује у Младеновом видном пољу попут каквог уметничког дела. Изразито естетизована својства опаженог сведоче о активираном природно-емотивном потенцијалу онога који опажа. Жена као природа, може се доживети и као носилац лепоте, естетског, емотивног потенцијала који у својој есенцији није продукт културе.

„Више њега види се како се бели кћи му, Јованка. Као свакад, тако је и тад обучена у бело одело. У шалварама и белом тесном минтану, са широким затвореним рукавима. Од целе ње онако беле само јој одскаче црна коса и више ува јој у страну приљубљен велики кадифени цвет, божур (…) Идући том супротном страном улице где сунце обасјава, она се сва сија. Њене беле шалваре, широки рукави минтана јој прозирни и осветљени сунцем, чине да јој се још јаче кроз њих види, оцртава, младо јој весело тело.“

      Жена као носилац љубави и лепоте у Станковићевом књижевном делу у првом реду је носилац страсти. Наглашена телесност, пожуда, страственост, одлика је ове еротске жене. Таква жена је „схваћена живински и страсно, дивље, распусно, болесно и сензуално. То је она жена којој од страсти прораде сви стројеви, затрепере сви дамари, а слепоочнице почну да бију; то су оне топле, јужне, мавританске крви које, кад прораде, немају уставе и воде правце у задовољство; то су оне стројне, снажне и кршне жене чије је тело пуно жуди и чека на прве раширене руке: то су оне жене набрекнутих живаца од страсти, пуне трзаја, које у вртоглавици косе чупају, уједају своје рођено тело, и забадају нокте у лице; то су оне жене што имају:

…црне очи,

црне очи, медна уста,

за којима је Митке целог живота чезнуо.“

   Јованка припада овом типу жена. Сетимо се њеног заљубљеног изгледа у тренутку када прилази Младену- очи почињу јаче да јој црне, светле, уста јој постају влажнија, црвенија, испод меког и нежног грла почиње јаче да трепти и да се чује неко грцање, или страственог после прве брачне ноћи- мршена и целивана коса, очи подбуле и уморне од страсти, набрекла уста, по врату и лицу крв од уједа.

    Таква жена у себи носи клицу деструктивности. Претња је рационалном поретку маскулинитета, а сласт и задовољство се препознају као непријатељска својства која могу поткопати разумом грађене културолошке темеље. Зато је таква љубав код Станковића по правилу осуђена на пропаст, али вазда постојећи као понор који у себе вртоглаво мами. Будући да је таква љубав обострана, она је деструктивна на обе стране- погубно делује и на жену која је носилац страсти и на мушкарца који таквој страсти подлеже. Симбол жениног урушавања су очи које су се угасиле, из којих је нестала веселост.

   Друга женска фигура чије се постојање у мушком, патријархалном свету признаје представља десексуализацију првог женског модела. Девица Марија је симболичка представа женског принципа који је у потпуности детерминисан мајчинством. Дееротизована фигура родитељице препознаје се као једини женски принцип који посматран са становишта рационалности, није проблематичан (у фигуру мајке стопљена је и фигура сестре). Оваква фигура жене подређена је примарном и водећем маскулином принципу (религијске еквивалентне симболичке слике тичу се Евиног настајања из Адамовог ребра и власти мужа над женом, која је у хришћанској традицији у истој равни са оном коју Бог има над мушкарцем), апсорбована односом, не допуне, већ служења. Сфера њеног делања ограничава се на затворени простор, простор породице, док јавна сфера представља мушки доминион.

   Стварносни поредак овај тип жене потврђује као подређену и „унутарпородични однос „служења“ (мужу и деци) транспонује се у друштвени однос „служења“ институцији, или љубавнику.“

   Кроз овај тип жене, који препознајемо као други пол фемининог модела у патријархално-хришћанској традицији, дела Младенова мајка. На почетку романа је видимо како ужурбано, уплашена мужевљевим гласом на капији, поставља софру, како служи бабу, полива јој руке, како тихо поспрема трпезу, плете, крпи крај прозора у послеподневном кућном миру. Сазнајемо да је у родитељској кући радила као каква слушкиња, а касније у кући мужа „њој је само било до тога да су њоме у кући сви задовољни, да вечито ради и да је сва срећна што може свакоме од њих да угоди.“

„Изван кујне и оне собе где је она радила, распремала, даље, изван, по дворишту, по кући, као да није ни постојала…“

Мужа и сина је стављала у ред старијих, повлашћенијих од себе.

         „И у тој њеној понизности, заједничком ословљавању, изједначавању у старешинству са њиме, Младеном, сином, огледала се она предосећања матера према својим првенцима, она слутња, бојазан, што су они ти који ће, не дај Боже кад им мужеви, домаћини умру, бити домаћини, хранити их, чувати, бригу о њима водити. И зато још када су овако мали за тај њихов будући терет, бригу што ће они имати били су старији од њих, матера својих, једнаки са оцевима својим.“

     Други тип жене није претећи и деструктиван. Начело конструктивности огледа се у чину рађања и преданог делања у сфери интимно-породичног.

   Трећа, нетипична фигура жене у свету романа препознаје се у фигури баба Стане. Њој у породици припада апсолутно првенство и старешинство, иначе намењено најстаријем мушком члану. Због тога је њена фигура нарочито занимљива. У првом реду, важно је обратити пажњу на промену природног у културолошки род и посматрати трансформисан принцип феминитета у оквиру маскулине традиције, а затим и однос културолошки преиначеног и природног фемининог принципа. „Баба је била у кући све и сва, сви су се ње највише бојали и поштовали је.“ Оваквим одређењем фигура бабе маркирана је у надређеној равни, у односу на коју није постављена ниједна сличне разине. За ручком, вечером, чекало се да она прва седне за софру, прва она почне да једе, прва се прекрсти. Њено првенство сви поштују и сви су јој подређени. Првенство је добила тако што је спасила породицу од пропасти. Преобучена у мушко, прешла је границу, распродала своја имања и платила дуг који је направио њен муж, расипајући новац са беговима и Турцима. Архетип жене ратника и  мотив делије девојке могу се препознати у структури њеног лика. Мотив мушког одела, мушке преобуке, важан је за тумачење оснаженог мушког принципа који је избрисао базичне одлике жене у њој.

       Потирање природног, фемининог, процес је сличне природе као и онај, који се под њеним ауторитарним утицајем, одиграо и у Младену. У том случају о њој се може у контексту варошке, патријархалне културе, али и у контексту маскулине културе западноевропске традиције, говорити као о мушкарцу. Јачање рационалног, прагматичног, духовног, добро је позната спрега егзистирања грађанина западноевропског кова. Као што је Младен потиснуо природно, тако је и баба ојачала маскулини елемент своје личности.

   Баба је одвојена од кухиње, дакле од простора типично женског делања. Она обилази и надгледа кућу, водећи рачуна о свему, о сутрашњици. Брига такве врсте захтева суспрезање личног и емотивног. Најочигледнији пример укидања осећајног дела личности јесте бабино стоичко држање после смрти сина.

„Нико њу не виде да она, откако умре отац Младенов па ни приликом саме смрти, пратње, посрну, изгуби се. Још мање да, као свака мати за сином, па још јединцем, клону, паде, од бола леже у постељу и бар за час заборави на кућу, послове који је чекају.“

    Улога мушкарца коју је на себе преузела не дозвољава јој да се покаже слаба. Емотивни изливи у старој варошкој култури, мушком терминологијом речено, су слабост.

   Супротност између ојачаног мушког принципа и чистог женског принципа, видљива је у више примера- док мајка поспрема сто, баба се враћа својим пословима; док мати уплашено и ужурбано поставља софру, баба, иако је чула сина, остаје у башти; док остале жене плачу и наричу, она остаје мирна и прибрана.

    Логика штедње, умерености и трезвености (мушке одлике) карактеришу бабину „власт“ у кући. Она нетремице надгледа кухињу, трошкове, залихе. Пиће је у њеном поретку „власти“ слабост и порок, а трезвеност и уздржавање неопходност и императив. Њено начело озбиљности које Младен добро разуме, учиниће да се он уплаши да се Јованка, сувише весела, баби не учини неугодна… После бабине смрти, Младенова мајка као да је одахнула. Оно што ступа на снагу, „власт“ је типичног женског принципа. Мајка је у кућу унела слободу, одрешеност, лакоћу, шалу, размазила је млађег сина. Жене из комшилука сада су јој слободније долазиле и дуже остајале, а она чешће посећивала фамилију. Увече би се у новој кући („нова кућа“ симбол нове „власти“, новог поретка) чешће веселили, кријући од Младена, доносили вино из подрума…

    Женски принцип тражи удруживање, јер је жена носилац заједнице. Зато мајка и окупља око себе женско друштво. Мушкарац је есенцијално индивидуалнији и осамљенији. Тако ћемо Младена и бабу често затицати саме.

   Говорећи о супротностима између два принципа, поменућемо и супротност између мотива сувог, паметног, строгог лица (Младеново и бабино лице) и облог и нежног (мајчино и лице млађег брата). Аскеза и хедонизам, одрицање и осећајност, одлучност и разнеженост, само су неки од контрастних парова активираних супротстављањем ова два мотива.

    Бреме носилаца старе варошке културе је тешко. Зато ћемо бабу, као и Младена, понекад наћи на ивици емотивног исклизнућа. Али само на ивици, пошто о стварним одушцима од рационалног терета не може бити говора.

   „Укочена, са рукама у крилу и набраним и упртим очима у ноћ и месечину. Покаткад као да би из њених очију суза хтела да кане, јер би се видело како диже руку очима, да ваљда убрише, стисне, врати натраг ту сузу, али би се видело и како отуда, још брже, натраг враћа руку као бојећи се да ни сама ноћ не види ту њену сузу.“

     Самосавлађивање и победа над сопством , нужност је опстанка породице, чије је функционисање залог опстанка културе која ју је тако и конципирала. Укинута anima и ојачан animus стварају неравнотежу и захтевају жртву.

Марија Вуковић Ђедовић

 

 

 

 

 

Advertisements

О Марија Вуковић Ђедовић

Професор српског језика и књижевности, љубитељ уметности, природе, животиња и деце, Вукова мама, уређује овај блог намењен ученицима, колегама, као и свима који воле да читају и анализирају књижевна дела, чувају језик и његове законитости, као и онима који иза затворених капака, у тишини, неизговореним речима, мук по мук, граде кућу битка са погледом на вечност.
Овај унос је објављен под Књижевност. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s