Ћирилица из нот дед!

    Ћирилицу данас перципирамо као угрожено писмо. Посматрајући рекламе, билборде, натписе на радњама, таблама, различитим институцијама, фирмама, интернет презентације, рекламни материјал, рекламне паное, пословне документе, уговоре банака, формуларе, рачуне за плаћање, стиче се утисак да је латиница постала једино комерцијално писмо. Ћирилице нема чак ни на етикетама за упутство које се лепи на увозне производе. Дешава се да декларације за производе нису написане чак ни на српском језику, а камоли ћирилицом.

         Не заборавимо да је ћирилица стуб националног и културног идентитета. Она је драгоцена културна тековина, не само вредност српске културе, већ универзална вредност. Она је писмо на којем су написана најзначајнија дела српске културе од житија Светог Саве Немањића, преко Вука и Доситеја до Иве Андрића и савремених српских писаца. Ћирилица је писмо које својим укупним, па и ликовним особеностима најпогодније, чак савршено за изражавање најразличитијих, па и најсложенијих мисли. Ћирилица је настала пре и једног јединог српског културног споменика. Са појавом ћирилице  Срби су културно настали, са њеним одрицањем, они би културно нестали.

          Ћирилично писмо многи у свету доживљавају као превазиђено и архаично. Утицаји глобализације су свакако томе доста допринели. Но, стварни разлози кризе ћирилице леже у величању и некритичном односу према иностраним садржајима доступних путем масовних медија. Очување ћирилице је за српски народ један од највећих цивилизацијских изазова данашњице. Морамо сачувати нешто што је основа нашег идентитета, чиме би се сваки други народ поносио и бескомпромисно чувао. Не смемо бити бледа и непризната копија свега чему се на сав гласи по сваку цену тежи.

      Српска књижевност пре доласка на власт комуниста је била готово 100% ћирилична. Данас је полатиничена више од 70%, са трендом њеног потпуног ишчезнућа. Готово да нема отпора латинизацији српске књижевности. Књижевност православних Срба била је искључиво ћирилична од њиховог описмењавања до стварања Југославије. Тренд замењивања ћирилице латиницом је такав да ће Срби за коју деценију бити потпуно латинизован народ. Испитивање је показало да више од 47% испитаника користи латинично писмо, спрам 36% оних који су остали верни ћирилици. Остали анкетирани тврдили су да користе подједнако оба писма. Разлог: интернет и технолошки напредак. Упозоравајући податак међу испитаницима у доби од 20 до 29 година, чак 65,1% анкетираних пише искључиво латиницом, према 18,1% оних који користе само ћирилицу. Некада је ћирилица била главна у руралним срединама, данас, међутим, и ту је све мање оних који пишу овим писмом.

       Ми појединачно имамо избор које ћемо писмо користити, а чим имамо избор, потискивање није обавезно. Проблем је у нашем односу према писмима, али и у непажњи, немару и небризи. Млади су занемарили ћирилицу, јер најчешће не размишљају о писмима и свеједно им је које користе. Зато су окружени латиницом – од мобилних телефона, на којима само у току дана напишу на десетине порука до реклама које су исписане латиничним писмом. Ништа нас не спречава да се у електронском дописивању служимо ћирилицом. Ћирилица се не негује, не афирмише, млади су равнодушни. Ћирилица је најмање у медијима, млади размишљају функционално и определили су се за латиницу. У Републици Србији у службеној употреби је српски језик и ћириличко писмо, а латинично писмо на начин утврђен законом. Сви називи морају имати ћирилични натпис, а латинични натпис је опциони. Па ипак, у стварности чешће срећемо да су јавни натписи, а не само они приватни, исписани латиницом. Постоји проблем перцепције ћирилице и латинице. Латиница се посматра као светско писмо, антинационалистичка, глобална, док се ћирилица посматра као традиционална, националистичка, интелектуална, научничка, уметничка, алтернативна. Уличне табле само на латиници крше закон и доима се да се не налазимо у Србији, док се само на ћирилици могу сматрати нејасним за туристе. Пракса показује да су једино потпуна законска регулатива и равноправност писама успешна пракса која спречава екстремизам, повећева мултикултуралност и спречава „злу крв“.

        У циљу очувања језика и писма требало би осмислити једну систематску акцију на националном нивоу и она би морала кренути од школе, морала би обухватити породицу, медије, књиге, уџбенике, целокупну културну стварност нашег народа. Узалуд је Ђура Даничић водио и писао „Рат за српски језик и правопис“, узалуд, ако тај исти језик нема данас ко да брани. Ни српски језик, ни ћирилицу. Српски језик и ћирилицу не могу сачувати власници кафана и бутика који своје радње не називају српским именима, а рекламе не пишу ћирилицом. Може само држава која ће донети законе и контролисати њихову примену. Важно је неговати свој језик и писмо, јер народ постоји докле год чува и негује свој језик и писмо.
Судбина ћирилице зависи од нас, колективно и појединачно, уколико буде негована, уколико буде развијана свест о њој, њеној важности и улози, од школе, преко медија, до државе.

       Прво словенско писмо које је саставио Константин (Ћирило) у 9. веку било је глагољица. Након његове смрти, његови ученици су наставили његов рад и саставили друго словенско писмо – ћирилицу (9 или 10. век).

       Ћирилица је писмо којим ми и данас пишемо. Нажалост, ћирилица се налази пред истребљењем. Људи све више користе латиницу и што је још алармантније – енглеске речи уместо српских! Називи бутика, трговинских  и самоуслужних радњи исписани су латиницом, често на енглеском језику. Када би се Вук данас појавио у центру Београда, мислио би да се налази у Лондону где се говори енглески, а не у српској престоници. Ћирилица јавно умире на таблама фирми, бутика, билборда, телевизијских реклама, на интернету, па чак и у новинама.

      Ћирилицу је славни писац Бернард  Шо сматрао најбољим, најлогичнијим и најједноставнијим писмом на свету. За читање текстова на српском језику је довољно знати слова, а није неопходно да се уче бројна правила писања и изузеци. Зато се ћирилица сматра савршеним писмом.

       Ћирилица сваким даном све више изумире. Прекинимо са њеним намерним или ненамерним занемаривањем и будимо захвални што је имамо.

Advertisements

О Марија Вуковић Ђедовић

Професор српског језика и књижевности, љубитељ уметности, природе, животиња и деце, Вукова мама, уређује овај блог намењен ученицима, колегама, као и свима који воле да читају и анализирају књижевна дела, чувају језик и његове законитости, као и онима који иза затворених капака, у тишини, неизговореним речима, мук по мук, граде кућу битка са погледом на вечност.
Овај унос је објављен под Граматика, лексика, народни и књижевни језик. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s