Дечја перспектива код Андрића и Киша „У завади са светом“ (1. део)

     Андрићево и Кишово стваралаштво обележиле су ратне године пресудним утицајем на визију како живота, тако и човекове судбине. Андрићев таленат развио се углавном за време ратних година које је провео у трагичним околностима, по аустријским политичким тамницама, док је Кишов развој везан за искуство Другог светског рата, јеврејско порекло и страхоте на које је оно било осуђено.

                                                     Трагична визија живота

karikatura-ivo-andric

Аутор карикатуре: Петар Писметровић, преузето са сајта Писменица

     Боравак у тамници од 1914. године за Андрића је значио потрес до тада безбрижног дечачког света и пресудну прекретницу у сазревању. Ту је настала не само његова књига „Ex Ponto“, него и његов целокупни уметнички поглед на Босну, визија човека и његове психолошке суштине, мрачни, песимистични тонови у сликању живота, тамно-скептични поглед на ствари. Општа атмосфера његовог уметничког дела постаје мрачна и језива, све више га опседа проблем зла, тешког и кобног оптерећења, адамског терета под којим живе људи, судбински кажњеници – почев од 1918. и  књиге „Ex Ponto“, забележака насталих у његовим најтежим данима и „Немира“ из 1919. где осећа да све што постоји је проклето на борбу без краја – до приповедака из 1936. у којима долази до страховите и врховне загонетке, до загонетке страха, коби и зла.

karikatura-kis

Аутор карикатуре: David Levine, извор: nybooks.com преузето са сајта Писменица

 

     Оваква визија живота блиска је визији живота Данила Киша, утолико што је и његов уметнички свет обликован под утицајем дехуманизованих, ратних околности. У вихору рата изгубљено детињство, изгубљени отац, изгубљени идентитет, глад, сиромаштво, прогони, страх – постали су доминантни мотиви његове породичне трилогије – „Раних јада“ (1970), „Баште, пепела“ (1965), „Пешчаника“ (1972). Иако су ови мотиви најличније проживљени, биографске чињенице су за Киша само полазна тачка у његовом трагању за смислом људске патње и страдања, па он од рата као трауме, стиже до живота као трауме. Психолошка, морална и метафизичка димензија људског постојања преноси се са личног на општи план.

      Ово је још једна тачка која спаја Киша и Андрића. И Андрић неке локалне теме које проналази у микросфери сопственог искуства и средине којој припада преноси у нека друга времена, или сва времена, ширећи значења до макросфере општег и универзалног. Он не креће од биографских чињеница, али стиже до истог метафизичког безнађа као Киш. Трвења у етнички шареноликим срединама каквим су припадали и Андрић и Киш (а то је још једна тачка која их спаја) додатно доприноси утиску да су људи усамљени и да је међу њима амбис (метафизички) који прети да их прогута.

Изгубљена невиност детињства

      У складу са оваквом визијом живота је и слика детињства, које упоредо са изгубљеним смислом живота у времену поремећене равнотеже, изгубило своју невиност и безазленост. Уобичајена представа о детињству утопијски је сан о изгубљеном рају детињства људског рода, о изгубљеном еденском, утерусном, преегзистенцијалном рају – и као такав, непостојећи, чак и за ове мале људе за које важе исти закони патње и страдања као и за одрасле. То детињство није срећно, безбрижно, невино, асексуално и неозбиљно.

   Детињство пуно ожиљака

    Андрићевом и Кишовом сликању детињства заједничка је управо таква визија – они детињство не сликају као простор безбрижне игре, смеха, породичног склада, разумевања, топлине, брижне родитељске пажње, већ је то простор патње, муке, страха, неправде, несреће, насиља, туге, усамљености, глади. Детињство ових малих људи пуно је ожиљака. Та деца се налазе на „сумрачном улазу у нови свет“, долазе до страшних сазнања о животу и људима, лечећи се после целог живота од таквог детињства (Андрић) и узвикујући да нема правде на свету (Киш).

    Оба писца приказују својеврсне граничне ситуације у којима деца губе безазленост детињства и постају људи. Код Андрића су граничне ситуације увек болне, док је код Киша бреме које дечак мора понети претешко. Отуда детињство код ова два писца није приказано као простор среће.

     Психолошка перспектива детета

     Андрић махом приповеда из перспективе свезнајућег, одраслог приповедача који се сећа неког догађаја из прошлости/детињства, успевајући да све време остане близак психолошкој перспективи детета. И у оним малобројним приповеткама у којима приповеда у првом лицу („Прозор“) износећи сећање једног дечака или пак преко приповедача у првом лицу којег је увео надређени приповедач („Деца“), без обзира на то што је онај који се сећа, односно онај који приповеда одрастао човек, Андрић остаје доследан својој перспективи блиској дечјем поимању света, њиховом (не)разумевању и чуђењу пред појавама стварности у којој живе  и у којој доживљавају неправде, у којој пате, где чудне и свирепе игре и деце и одраслих до сржи заболе и повреде.

     Дечја психолошка перспектива је свему надређена, кроз њу се преламају све успомене и сећања, исто онако како их је дечје око некада регистровало, протумачило и запамтило. Иако, рецимо, приповедач у приповеци „У завади са светом“ располаже потпуним информацијама о дечаку о којем приповеда, он ниједног тренутка не одаје више, нити тумачи преко оног што дечак може разумети. Чини се да приповедачка дистанца између приповедача у трећем лицу и догађаја о којима приповеда, односно деце која су носиоци тих догађаја, није нарушена. Међутим, та дистанца је често смањена на најмању могућу меру, па испод привида дистанцираног, мирног, објективног приповедања наслућујемо врло успешно приказано психолошко превирање детета које посматра и тумачи свет и људе и стиче сазнања о њима.

   У завади са светом одраслих – очуђавање слике

    Одрасле, бркате људе, дечак доживљава као туђе и неразумљиве, као особе које говоре гласно и измахују рукама по задатку, зато што морају тако да чине, жаљења вредне док разговарају о ружним и досадним стварима. Опис одраслих који седе и разговарају не би био посебан, ни чудан сам по себи, да није овог дечјег  очуђавања и неразумевања виђеног, овог „по први пут“ погледа, нечега чистог и невиног у сусрету са непознатим светом који се не среће у дечјим играма.

    Дечака из приповетке „У завади са светом“ свет одраслих привлачи, иако га не разуме. Он је свестан „онога што ће наићи, што мора наићи“, односно, свестан је да ће и сам постати одрастао. Он том свету не припада. Он само перципира ситуације у којима се људи налазе, слуша њихове речи, посматра њихово понашање – али ништа од тога не разуме. Управо то очуђавање слике која долази из перспективе детета свет одраслих представља као чудан, туђ и далек, утолико више што знамо да га посматра чисто и невино биће. Ти одрасли, бркати људи пију, говоре гласно, упадају један другом у реч, ударају зајапурени дланом о сто, никада не разговарају о лепим и занимљивим стварима.

     Андрићев стил писања није емотиван и инфантилан, али његов психолошки угао јесте. Крајње озбиљно делује описивање дечакове одлуке да уђе у „свет сумњивих“, његове грозничаве припреме и распитивања, његова чврста решеност да изговори ту судбоносну реч „која се не казује“, а коју није могао никако сазнати, али је срж прекорачења те границе дубоко инфантилна. Дечак границу не разуме, не зна где се налази, а изговарање речи коју он не зна је услов да се уђе у тај тајанствени, неизвесни свет који га привлачи.

    Парадоксални, неизговорени дечји хокус-покус и дечак се завадио са целим светом, постао обележени човек и осуђен кривац. Дечак очекује последице које не долазе, чак нико и не примећује да је он сада друга особа. Међутим, последњом реченицом („У њему су његов страх и његова одлучност хватали сада неку равнотежу и спремали се да живе тако једно поред  другог, у очекивању оног што ће наићи, што мора наићи.“) Андрић показује да његов приповедач није само неко ко неутрално, без одређене намере препричава дечје доживљаје, већ неко ко их уклапа у шире оквире, шире од дечје моћи разумевања, у оквире света одраслих. То више није само инфантилна перспектива, то је перспектива одраслог који се сећа кризних тренутака свог детињства када није знао оно што као одрастао зна, а што је било неопходно знати, вербализовати. Судбоносна реч, реч коју не зна, „очекивање оног што ће наићи, што мора наићи“. Заправо имају свој еквивалент у речи „одрастање“, „бити одрастао“, а то дечак још увек не зна.

Тајанствени свет одраслих „с оне стране границе“    

    Дечак покушава да проникне у значење речи „сумњив“, а преко ње и у неке тешке, мучне, замршене односе међу људима. Он жели да нејасна наслућивања замени нечим стварним, односно да одрасте. Приче другова више га не интересују, њихове авети, вукодлаци, бицикли који могу стићи и и најбржег коња, натприродно јаке тате и остала нестварна маштања и лагарије. Њега сада интересује „жив човек са својом истинском невољом“.

    У дечаковом доживљају тајанствени свет сумњивих заправо је изједначен са тајанственим светом одраслих  и дечак се труди да их подражава. Одлучује се да постане сумњив, односно одрастао. Уз напор корача уздигнуте главе, брзо, као што иду одрасли људи који имају јасан и познат циљ пред собом и заташкава страх и немир који у новом свету осећа. Мора направити равнотежу између страха и одлучности, јер одрасли тако живе, док је дете у њему остало да плаче у наборима Милиних димија, с оне стране границе.

    Свет одраслих Андрић приказује из дечје перспективе. Болни су тренуци у којима они тог света постају свесни, тренуци патње, муке, страха, неправде, несреће, насиља и они представљају граничну тачку њиховог детињства.

Марија Вуковић Ђедовић

Advertisements

О Марија Вуковић Ђедовић

Професор српског језика и књижевности, љубитељ уметности, природе, животиња и деце, Вукова мама, уређује овај блог намењен ученицима, колегама, као и свима који воле да читају и анализирају књижевна дела, чувају језик и његове законитости, као и онима који иза затворених капака, у тишини, неизговореним речима, мук по мук, граде кућу битка са погледом на вечност.
Овај унос је објављен под Књижевност. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s