Дечја перспектива код Андрића и Киша „Књига“ (2. део)

 

     Дечји доживљај стварности условљен је емотивном интерпретацијом догађаја. Осетљиво биће детета живот испитује емоцијама и  захтева адекватан емоционални третман. Осећање заштићености и љубав најближих стварају позитивне, интегративне емоције, док њихово ускраћивање и изостајање утичу дезинтегративно на дете и стварају бројне страхове. Страх од лоше савести, односно осећаја кривице, страх од казне на дечијој души остају као ожиљци који се споро лече. То је „страх невиних људских бића пред појавама овог света“ и ломи душу ових малих људи које одрасли олако схватају.

Немир и усамљеност у свету одраслих

price_o_deci_vv

Страх ствара ожиљке на дечјој души (слика преузета)

   Дечак из приповетке „Књига“ осећа, док хода улицама града који не пружа топлину и заштиту, да је мален, збуњен, неугледан и сиромашан, да је живот једноличан и неузбудљив, без чуда и изненађења, саткан од простих и оскудних догађаја, мучних и сувопарних дужности и обавеза. Своју усамљеност учитава у појаве које опажа – гимназијску зграду доживљава као хладну, пусту, невеселу, библиотекара као мрког, страшног, нељубазног. Он нема са ким да подели страх који се шири, бол који у њему расте месецима, што његов страх чини моћнијим. „У сваком секунду он је знао да у свету постоји нешто покварено и разваљено, нека његова незгода и кривица коју не сме ником да призна и не уме да поправи, а за коју ће морати једног дана да одговара“ . То је немир чистог и невиног пред нечим што долази из света одраслих, а што деца не могу разумети.

Свет одраслих је приказан као прек, суров, неприступачан и хладан. Пред тим светом невина људска бића осећају страх. Претње тог света оличене су у риђем професору, библиотекару. Он је хладан, отресит, реског и нестрпљивог гласа, тврдог, подругљивог погледа и дечак се пред њим осећа као да је стављен на претешку и немилосрдну пробу. То је уједно и проба пред  тамним светом забринутих и болесних људи.

 

Кратка историја једног дугог и великог страха

 

    У приповеци „Књига“, однос приповедача према причи  далеко је јаснији него што је то био случај са приповетком „Мила и Прелац“. У причу нас уводи приповедач у првом лицу. Већ у првој реченици најављује тему, предмет о коме ће приповедати.

„Са осећањем сличним страху почињем да пишем кратку историју једног дугог и великог страха.“

      Потом следи прецизно одређивање природе тог страха –

„реч је о другом страху, о оном тешко објашњивом страху невиних људских бића пред појавама овог света“

дакле, приповедач најављује оно о чему ће причати, уводи дечака који ће бити носилац тог доминантног осећања и нема забуне око нити радње која се концентрише око њега. Приповедач има потпуно знање о дечаковим мислима и осећањима и из перспективе која није инфантилна, али која је довољно блиска дечаку прати његове душевне муке. Приповедач  не посматра свет очима дечака, као што то чини у другим приповеткама, он посматра дечака, како из спољашње, тако и из унутрашње тачке фокализације. Он посматра његове зебње, његова превирања, прати страх који је најавио на почетку приповетке.

     „Историја једног дугог и великог страха“ доследно је испраћена, све његове етапе ухваћене у деликатним психолошким детаљима и он градацијски расте (одлазак у библиотеку као остварење једног дуго сањаног тренутка; сусрет са непријатним библиотекаром који је распршио двогодишњу жељу и мисао на њено остварење; добијање књиге о поларним пределима случајним одабиром, из које је избијала хладноћа и непријатност сусрета са библиотекаром; испуштање књиге и њено искоричење; оштећена књига као непријатан терет и бол који расте; доживљај књиге као рањеног места на себи; страх да неће имати довољно новца за књиговесца, да ће се на књизи познавати да је поправљана; одлагање књиге на дно сандука; избегавање другова и њихових забава због недостатка снаге да се икоме повери; мисао да се молитвом избави од свега; жеља да умре;  жеља да изгори гимназијска зграда заједно са библиотеком; кошмарни снови и тешка, неправедна, нејасна одговорност; усамљеност и повученост у себе; једе мало;  попустио је у учењу; са сујеверним страхом заобилази излоге књижара; страх да књигу није добро залепио непрестано расте; безброј пута понавља у себи призор са предајом књиге).

    Љубав према књизи

    3ba5820dd23a79cf8f8bcf36bcb2d21a

     Јаз између дечјег и света одраслих постаје јаснији и ако се узме у обзир дечакова чиста, искрена, невина љубав према књизи, жеља да у чаробним световима који се отварају на њеним страницама нађе бег од сиромашне, хладне и досадне стварности. Незаборавне су Андрићеве речи о томе како се заљубио у свет књиге за време школских дана у Сарајеву. Свет књиге је простран и узвишен као дечја душа, изван и изнад стварности која припада сивим, натмуреним, одраслим људима и њиховим егзистенцијалним нелагодама.

Марија Вуковић Ђедовић

Advertisements

О Марија Вуковић Ђедовић

Професор српског језика и књижевности, љубитељ уметности, природе, животиња и деце, Вукова мама, уређује овај блог намењен ученицима, колегама, као и свима који воле да читају и анализирају књижевна дела, чувају језик и његове законитости, као и онима који иза затворених капака, у тишини, неизговореним речима, мук по мук, граде кућу битка са погледом на вечност.
Овај унос је објављен под Књижевност. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s