Дечја перспектива код Андрића и Киша – Проблематизован феномен игре – „Кула“, „Деца“, „Рани јади“ (3. део)

    Оно што спаја Андрићеву и Кишову представу детињства јесте проблематизован феномен игре. Као и само детињство, и она губи безазленост и невиност. Игра је активност својствена детету и дете јој се често предаје с крајњом ревношћу. Фикција је део игре, акт лишен стварног објекта, али по узору на прави акт и дете је свесно привидности којом се служи, свесно је фикције чији простор проширује.

 „Теме које игра нуди не смеју имати смисао ван њих самих. Игри би се могла приписати Кантова дефиниција уметности: „сврха без сврхе“, остварење које тежи једино да оствари себе. Чим активност постане утилитарна и као средство подвргне се једном циљу, губи привлачност и својство игре“. (Анри Валон, Психички развој детета) 

 

Игра која то више није

     Ово изгубљено својство игре, односно игру која то више није, уочавамо и код Андрића и код Киша. Деца се играју „озбиљних“ игара, игара које само по форми подсећају на обичне дечје игре, али их по суштини далеко премашују, посежући за нечим што је изван граница детињства – у свету одраслих.

„Кула“

     Дечаци из приповетке „Кула“ проводе дуге, светле и лепе сате које игра доноси у кули, напуштеној, старој турској барутани. У њој су дечаци створили стваран свет. Најчешће су се играли рата, али без стварних судара и удараца, јер би то било у супротности са природом саме игре. Међутим, игра које се сећа дечак Лазар само је формално игра. Стварност и озбиљност јој одузимају својство безазлености. Дечак „непријатељ“ дрвеним мачем је ударио Лазара по грчевито стегнутим прстима „ударио га тешко и душмански како се никада не удара у овим њиховим бојевима, у којима су занос и слава заистински, а ударци благи и симболични.“ То страховито сазнање отворило је „неслућено, несхватљиво огњено поље бола“ пред Лазаром. Тај тренутак је значио крај сваке игре – и крај детињства.

   Многи дечји подвизи личе на игру. Имају одређени циљ који је најчешће измаштан. Чим се активност подвргне једном циљу који долази из света који није есенцијално дечји, чим циљ добије одлике стварног (и још више – страшног и злог), поход губи својство безазлене дечје акције.

  Knjiga-kula-deca-Ivo-Andric_slika_O_67375659Сиромашан и неуки свет на стрмој периферији Сарајева сујеверно је претпостављао да баба Кокотовићка доноси несрећу. Атмосфера страха и мржње долази из света одраслих и деца је подражавају. „Дете изгледа вазда спремно да се поистовети са оним што га окружује кроз неку врсту видљиве или унутрашње мимикрије“ (Анри Валон). Жена која живи сама, па ма и без икакве своје кривице, гледана је чудно и попреко. Баба Кокотовићка је мржњу која се ширила око ње утврђивала и сама својим неповерењем и оштрином према људима, који су долазили из њене несреће и усамљености. Мишко је организовао игру – поход чији је циљ у складу са том мржњом: разбити прозоре баби Кокотовићки, а затим и следећи (који долази из деструктивног осећања осветољубивости): разбити прозор дечаку приповедачу који није хтео да учествује у походу. Мишкове побуде далеко су изван граница дечјег света и тако се игра претвара у своју супротност, дете у одраслог, добро у зло.

„Деца“

     Сличан карактер има и поход Мила и Палике у приповеци „Деца“. Њихове игре обично су биле борбе са вођом дечака из суседне махале. Деца су била војска. Све ово још увек личи на дечје игре рата, све до тренутка када су Миле и Палика предложили да иду да бију Јевреје. Као што агресивни људи акумулирану агресију често празне на слабашној, незаштићеној и недужној деци (померање агресије на недужне, нејаке и незаштићене особе), тако и фрустриране и озлојеђене особе своју агресију празне на националним мањинама.

   Дечак приповедач никада није учествовао у таквим „подвизима“ и позив двојице вођа да им се придружи у тој „експедицији“ дечак доживљава као почаст. Осећа узбуђење очекујући нешто занимљиво, али оно што је открио у тој игри-подвигу, далеко је од занимљивог. Јеврејски дечак са мученичким лицем, стварно, опасно оружје (цев од гуме напуњена оловом, заломљена летва на чијем је доњем крају вирио клинац), прекршен принцип привидности (стваран свирепи акт и стваран објекат), фикција замењена суровом стварношћу, презир другова чију игру није прихватио – све је то срушило дечаков детињи свет. Он има потребу да се дружи, да припада одређеној групи, али су вође (под паролом „Јеси ли ми друг?“) захтевале нешто што он не може и не уме. Деца подражавају свет у коме се чини да је све изокренуто: онај који је поступио добро осрамоћен је, извргнут подсмеху и изопштен.

„Рани јади“

     rani_jadi_n_kНи игру Андреаса Сама не покреће невино, безазлено дечје маштање. „То није он; није Андреас.“ Односно, то више није његова стара, дечја игра. На патосу леже његове заборављене играчке: оловни војници, кликери од глине и стакленици. То више није он, то су сви његови преци, а Андреас игра неку другу игру којој још не зна име. У тој игри тече понорница крви, породичне, јеврејске, трагичне, злослутне. Док његов отац кроз кључаоницу посматра окретног јеврејског трговца који нуди гушчје перје као да лута кроз векове, чини му се да одатле струји, као кроз ходник, хладна промаја чак однекуд из безвременске даљине. Уместо дечака у соби је стајао Макс Ахашверош, његов деда, трговац гушчијим перјем. Андреасова мајка је свесна да се пред њеним очима одиграва наставак, можда последње поглавље оне луталачке, ахасверске историје коју су започели њихови преци „трговци гушчијим перјем, а који су доспели ту негде из далеког мрака историје.“

    То није била игра, било је то јеврејско проклетство, тешко, наследно бреме које бесмислено вуку. Дечак верује да је његова игра безазлена, али у исто време осећа и да је чудна. Док погурен иде од слике до слике и нуди перје, осећа да у томе има нечег грешног, што му потврђују мајчин поглед и њена прича о цару, Циганки и царевићу.

Марија Вуковић Ђедовић

Advertisements

О Марија Вуковић Ђедовић

Професор српског језика и књижевности, љубитељ уметности, природе, животиња и деце, Вукова мама, уређује овај блог намењен ученицима, колегама, као и свима који воле да читају и анализирају књижевна дела, чувају језик и његове законитости, као и онима који иза затворених капака, у тишини, неизговореним речима, мук по мук, граде кућу битка са погледом на вечност.
Овај унос је објављен под Књижевност. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s