Дечја перспектива код Андрића и Киша – Изгубљено детињство, изгон из раја (4. део)

   Оно што се и код Андрића и код Киша отвара као једна од стаза човека прогнаног из раја детињства, оно што сусреће слободну свест у понорима егзистенције који почињу да се јављају у човеку јесте могућност да он по сопственој вољи изабере ужас, разарање, зло.

    andric Крај детињства значи и крај мира у човеку и крај сна о јединству људског рода у миру. Присвајање и хармонизовање доживљаја појавног света својствено детету претвара се у диференцирање сопства од Другог, а жудња за јединством тада може нагло да се претвори у осећање да смо окружени непријатељима. Живот с оне стране добра и зла је у невиности која не зна за њихово разликовање, дакле – у детињству, у „рајском“ добу човека.

„Сећање нам допушта да верујемо да смо сви једном већ доживели изгон из раја- кад је наше детињство дошло до краја.“ (Ридигер Зафрански, Зло или драма слободе)

Изгубљено детињство – изгон из раја

    Изгубљено детињство значи изгубљену спонтаност и непосредност, изгубљено незнање и невиност пред злом, дакле – спознање и слободу избора. Тада се у човеку отварају два средишта – најдубљи понор и највише небо, принцип таме и светла. Сукоб, борба, раздор продукт су тамне стране немирног, слепог, неутољивог нагона који називамо вољом. Свест о различитости покреће дивљу борбу самоодржања и освајања. Дефанзивна или офанзивна реакција на разлике значи вољу за самоодржање или вољу за савладавање других. Чини се да је природа морално индиферентна и да не постоји морални универзум. Оно што се јавља као морал искрсава као сећање на изгубљену рајску чистоту, невиност детета, чежњу за јединством и хармонијом.

  Киш и Андрић сликају те мутне нагоне у времену пољуљане равнотеже и изгубљене хармоније. Агресивност, деструкција, танатос код обојице су приказани тамним бојама, док је код Андрића немир сексуалног нагона експлицитније перципиран као зло (феномен који је Андрића, из фазе у фазу његовог стваралаштва све више окупирао) него код Киша који га третира као својеврсну трауму.

    У приповеци „Кула“ Андрић слика ова два нагона из нарочите, „анђеоске“, дечје перспективе (тој перспективи је био склон онда када је хтео да нагласи зло супротстављајући му безазленост и невиност – као што је, рецимо, случај са приповетком „Мара милосница“), перспективе незнања и слутње којом маскира дубок песимизам одраслог који се сећа и дечјим емоцијама и сазнањима својим речитим ћутањем даје дефиницију.

   Игра у кули престаје бити дечја онога тренутка када дечак Лазар примети да игра рата коју је играо са друговима постаје стварна, „Срби и Турци“, „наши и ваши“ почињу да значе стварну разлику, а дрвени мачеви, штапови и шлемови од лима и картона постају право оружје. То је спознаја тренутка кад други постаје Непријатељ, спознаја зла. Почео је живот одраслих – прави рат са правим непријатељима, а то сазнање дечака страховито боли. Непријатељ је „неколико пута узастопце ударио Лазара по грчевито стегнутим прстима, ударио га тешко и душмански како се никада не удара у овим њиховим бојевима, у којима су занос и слава заистински, а ударци благи и симболични.“

Спознаја зла

   Сазнање зла значило је крај невиности. Лазару је изгледало као „да се одједном и без прелаза нашао у туђем, опасном свету, да је већ одавно далеко од свега што је блиско и познато.“

 Губитак невиности донео је осећање страха и безнађа, стање тескобе као хабитуелно стање одраслог. Страх и тескобу дечак ће изненада осетити у ходнику – лавиринту куле, тражећи излаз из тог опасног света у који је ушао, неосетно прекорачивши границу детињства. Буђење полног немира такође представља прекорачење те границе. Дечака Лазара за кулу везује још једно сазнање – заправо, пре слутња него сазнање. Сцена између девојчице Смиљке и његовог друга Ђорђија била је пуна нечега, за Лазара неразумљивог, нечега мутног и немирног, грешног и страшног. Ђорђије се на девојчицу која је у кули тражила изгубљену козу устремио као кобац на пиле, говорио је неприродним гласом, збуњен, повишеног и оштрог тона иза којег се осећала мучна тишина. Ђорђијева рука се несигурно упутила пут девојчициног плавог темена. „Хоће ли је ударити или помиловати? И како? Или ће се десити оно нешто- он сам не зна шта? Што се по његовом нејасном сазнању дешава између жена и мушкараца, а чему он не зна имена и не сме и не уме да замисли облик…“

    Та неизречена слутња нагонског, мутног и немирног подједнако је трауматично сећање дечака као и болни ударци по прстима или избезумљено трчање кроз тамни ходник.

    У приповеци „Деца“, Андрић експлицитније приказује зло које се увукло у дечји свет, свест о Другом као непријатељу и пројектовање зла одраслих у игру која престаје то бити. Предмет игре није дошао из света дечје маште, дошао је из чудних и свирепих нагона који покрећу живот одраслих у истој таквој чудној и свирепој нетрпељивости једног времена (и свих времена).

Марија Вуковић Ђедовић

Advertisements

О Марија Вуковић Ђедовић

Професор српског језика и књижевности, љубитељ уметности, природе, животиња и деце, Вукова мама, уређује овај блог намењен ученицима, колегама, као и свима који воле да читају и анализирају књижевна дела, чувају језик и његове законитости, као и онима који иза затворених капака, у тишини, неизговореним речима, мук по мук, граде кућу битка са погледом на вечност.
Овај унос је објављен под Књижевност. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s