Дечја перспектива код Андрића и Киша – Одакле зло у деци? (5. део)

    Одакле зло у деци? Да ли је оно одувек ту и чекало године прелаза у свет с оне стране детињства да се прикаже или је научено, плод усвојених образаца понашања, вечите жеље младог човека да имитира некога, да постане налик одраслима? Ако говоримо о злу које је евидентно присутно у жељи двојице дечака да оду да туку Јевреје на њихов верски празник, или свој верски празник, или тек онако, зато што то желе, зато што мисле да су Јевреји другачији, зато што их не воле, или тај необични поход сматрају дужношћу, традицијом, онда морамо посматрати њихово непосредно окружење и начин посматрања Јевреја како на Балкану, тако и у читавој Европи.

 Акумулирана агресија

  deca-i-druge-pripovetke-ivo-andric_slika_o_33997529  Васпитање деце у породици у то време било је засновано на страху од родитеља, од греха, од странаца, неверника или особа друге вере, а оно се темељило на незнању, неукости и ускоумности родитеља. Акумулирана агресија се у том случају празни на недужним, нејаким и незаштићеним особама, односно националним мањинама. Страх од другог, непознатог, бољег од нас, или нечега што немамо капацитет да разумемо условиће групну агресију као производ те фрустрације. Група се шири привлачењем нових чланова, ширењем и увећањем ради осећаја сигурности, по моделу тоталитарних уређења и психологије масе. По том моделу се свака врста индивидуалне одговорности уклапа у групну одговорност, као апстрактну категорију која нема име и лице.

    Начин врбовања дечака од стране двојице вођа друштва у приповеци „Деца“ сличан је методама које су примењивале разне службе за врбовање својих сарадника, од којих се тражило да, као доказ лојалности групи, вођи или организацији, почине некакав злочин, ураде нешто што се коси са моралним начелима која поштују.

„Готово свако предвече, док смо седели искупљени око камените чесме, прилазиле су вође понеком од нас, одводиле га у страну, и озбиљним, муклим гласом постављале му питање:

                „Јеси ли ми друг?“

   Зло се тако скрива под маском колективне добробити, велике почасти од стране вођа, а оправданост „тих експедиција у јеврејске махале“ ни једног тренутка није проблематизована.

   Оружје у тој игри је срачунато на праве озледе (ловачки штап зашиљен на врху, цев од гуме при дну напуњена оловом, заломљена летва на чијем доњем делу је вирио клинац) и у њему препознајемо оне технологије смрти без којих функционисање тоталитаристичких система није могуће замислити. У парадигматичном огледалу дечје „игре“ видљив је онај савршени механизам за поништавање човека по којем функционише Логор – стравичан симбол нашег доба, а који је бележио читаво Кишово стваралаштво.

   Оно што ће бацити ново светло на ту свирепу игру јесте перспектива дечака неспособног да прекорачи ту монструозну границу, која ће целом „подвигу“ дати потпуно другачији карактер. У дечаку се пробудило оно истинско добро, онај природни морал који он из своје дечје перспективе није у стању рационално да објасни. Из те перспективе несхватања (која није и перспектива одраслог човека који се догађаја сећа и о коме приповеда, чувајући дечји психолошки угао, не доносећи вредносне судове, који слушаоцима оставља да открију прави карактер доживљеног) приказана је и реакција вођа на чин „издаје“. Паликино гневно и хладно: „куш!“, Милово ћутање и пљување, презир и подсмех целе дечје чете из махале, скривање у школски нужник за време одмора, враћање кући споредним улицама, без заштите или утехе, сведоче о патњама невиног детета у свету первертираних вредности, агресије и зла.

    Тако видимо да се морална подобност индивидуе одређује на основу њене спремности да служи групи, шире посматрано партији и систему. Појединац у таквом систему губи право на своју индивидуалност, он је аутоматизован и деперсонализован (дечја чета из махале насупрот појединцу који се није понео у складу са њиховим очекивањима).

Вилијем Голдинг „Господар мува“

  93-large_defaultУ вези са овом приповетком, али и са тезом о дечјем злу, поменућемо роман Вилијема Голдинга „Господар мува“, који из различитих перспектива третира ово питање. Голдингово искуство Другог светског рата имало је дубоког утицаја на његову визију човека и зла на које је способан.

  Рат је супротставио дивљачке инстинкте (бруталност над другима, себичност, насиље, неморалност) цивилизованим и у њему се огледају историја цивилизације, религиозна питања (природа добра и зла), психоаналитичка питања (људски ум као поље константне битке између различитих импулса – ида и ега), критика политичких и социјалних институција Запада. Цивилизација насупрот дивљаштву, ред насупрот хаосу, разум насупрот импулсима, закон насупрот анархији, добро насупрот злу, одреднице су око којих се концентрише радња Голдинговог алегоријског романа.

Зло као урођено

   Идеја урођеног људског зла централна је у „Господару мува“ и њу симболизује Звер (звер у човеку, Звер епохе). Губитак невиности детињства на острву на којем се група дечака нашла после хаварије авиона којим су их родитељи послали далеко ван зараћене Велике Британије, а без надзора одраслих, приказан је као мењање лепо васпитане деце, која потичу из земље са једним од најуређенијих система, у окрутне, крвожедне ловце који немају жељу да се врате у цивилизацију.

   images (2)Невиност природе, унутрашње и спољашње, с почетка романа, уништена је буђењем зла и симболичним уласком у свет одраслих чија зверства (ратна зверства) они на острву понављају. Господар Мува (на колац набијена глава дивље свиње) симболизује моћ зла, ђавола, Белзебуба. И у „Господару мува“ један од вођа групе је ауторитаран и насилан. Као и вође стварних тоталитарно устројених организација, он користи страх да контролише понашање дечака, моћан манипулативни инструмент моћи. Што окрутнији вођа постане, то је способнији да контролише остатак групе. Такав је дечак Џек, вођа деструктивне, дивљачке групе која је таква постала следећи њега и зло које је дубока одлика његове природе. Њему су супротстављени Ралф (који симболизује људске конструктивне, цивилизоване инстинкте), Пиги (као научна, рационална страна цивилизације, у супротности са чијим именом и оним чега је Пиги носилац стоји дивља свиња као симбол Господара мува који је супротност свему ономе што значи цивилизацију) и Сајмон (који је репрезент чистог добра, чији осећај моралности није условљен друштвом, а који подсећа на дечака приповедача из приповетке „Деца“).

 Ратне околности ослобађају дивљачке нагоне људи, моћ репресивних друштвених институција слаби, а оно што би се могло назвати злом неометано тражи задовољење. У свету деце то делује као губљење невиности, стварно ступање у свет одраслих који нехотице подражавају. Дивљачком игром захваћено острво постаје алегорична слика дивљачком игром захваћеног Острва (Голдинг), а „дечје експедиције“, „подвизи“ у јеврејским махалама алегорична слика прогона Јевреја широм света (Андрић).

    На острву ће за кратко време нестати све оно што представља цивилизацију, а то се може упоредити са оним што је Киш изјавио о ужасној тортури логора- „за недељу дана из човека нестаје све што је била цивилизација, култура, људско искуство, све, за тако кратко време, нестаје из човека…“

  5c482809-d0b6-49cd-a9b3-84fdcf12f1a7

Човек је у двадесетом веку, веку у којем се догодио геноцид, веку у темељу чијег закона је била наредба „Убиј“, према мишљењу Берђајева престао да представља било какву вредност, нарочито ако се има у виду да се та наредба није односила на непријатеље, на оне који су били потенцијално опасни. „Убиј“ не због нужности, већ противно свим војним и утилитарним разлозима наредба је која је, како каже Хана Арент, угаони камен тог новог закона. Ову наредбу приметићемо и у Голдинговој алегоричној причи, под истим бестијалним условима издату:

„Убиј свињу, закољи је, пролиј крв!“

    Иживљавање крвожедних нагона једне расе (једне групе) над другим расама (другим групама) пресликава се на дечју игру из перспективе које је дат нацистички бестијаријум, бестијаријум Другог светског рата и његов крвожедни карактер.

   Бестијализовано друштво

  Rani-jadi-Danilo-Kis-nolit_slika_O_71600221 Драма Самових се одиграва на фону ратних ужаса који бесне у позадини и дефинишу личности и њихове односе. Детињство Андреаса Сама обележено је њима, њима се броје његове дечачаке године, њима се може објаснити патња одрастања и потрага за идентитетом. Они, пак, објашњавају, као у случају „Господара мува“ или Андрићеве „Деце“ парадигматичан карактер игре која пресликава правила бестијализованог друштва, објашњавају фрустрацију и агресију жртве (не само починиоца) због чије се нагомиланости она претвара у починиоца (сцена са мачићима).

    Зло се умножава и шири у концентричним круговима, захватајући целокупну стварност – са онога ко врши зло преноси се на онога ко зло трпи, а под притиском зла и сам може постати онај који га врши. Сцена са мачићима се може протумачити и на другачији начин – као чин милосрђа према нејаким и на пораз у борби за опстанак осуђеним мачићима, као бес због неправедне судбине која није наклоњена онима који су осуђени да беспомоћно страдају (у парадигматичном кључу мачиће можемо доживети као Јевреје), а све то као последицу дечаковог раног песимизма када схвати да

„нема правде на свету (…) ни међу људима, ни међу мачкама!“

   Чињеница је да је његов чин последица нагомилане агресије која увек тражи недужан, нејак и незаштићен објекат (агресивни родитељи се празне на слабашној, незаштићеној и недужној деци, фрустриране и психопатске особе своју агресију празне на националним мањинама) који можемо препознати у беспомоћним мачићима.

„Дјечак не размишља о својој одлуци: одлучује се нагло и изненада, угледавши поражавајућу слику умируће мачади и камен крај себе. Његов чин је несумњиво ирационалан, агресија и деструкција, али и побуна. Његов чин- за нас- има у себи аутоагресивне елементе.“ (Јован Делић, Кроз прозу Данила Киша)

   Аутоагресија долази отуда што се дечак идентификује са недужним мачићима. (Само)убиство чини да се починилац и жртва под притиском зла сједињују у истој особи. Онај који дела и описује и даље је недужно дете, престрављено и ужаснуто, драматичног душевног и физичког стања. „За слику поређења последњег мачијег цика узета је ствар из дечјег свијета- гумена играчка- па ни ово поређење није лишено дјечје психолошке перспективе.“ (Ј. Делић)

    Опет онај дечји, невини ужас пред злом (онај који дечаку из приповетке „Деца“ није дао да туче Јеврејче) због којег су патња и бол који доводи до (само)уништења толиког интензитета да се изливају у једном ирационалном, аутоагресивном акту преко граница свести. Околности у којима одраста Андреас Сам драматичније су и трауматичније од околности у којима одрастају Андрићева деца, па је самим тим спознаја зла (која код оба писца значи и смрт детињства) драматичнија и болнија.

Марија Вуковић Ђедовић

Advertisements

О Марија Вуковић Ђедовић

Професор српског језика и књижевности, љубитељ уметности, природе, животиња и деце, Вукова мама, уређује овај блог намењен ученицима, колегама, као и свима који воле да читају и анализирају књижевна дела, чувају језик и његове законитости, као и онима који иза затворених капака, у тишини, неизговореним речима, мук по мук, граде кућу битка са погледом на вечност.
Овај унос је објављен под Књижевност. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s