Оно што се и код Андрића и код Киша отвара као једна од стаза човека прогнаног из раја детињства, оно што сусреће слободну свест у понорима егзистенције који почињу да се јављају у човеку јесте могућност да он по сопственој вољи изабере ужас, разарање, зло.
Крај детињства значи и крај мира у човеку и крај сна о јединству људског рода у миру. Присвајање и хармонизовање доживљаја појавног света својствено детету претвара се у диференцирање сопства од Другог, а жудња за јединством тада може нагло да се претвори у осећање да смо окружени непријатељима. Живот с оне стране добра и зла је у невиности која не зна за њихово разликовање, дакле – у детињству, у „рајском“ добу човека.
„Сећање нам допушта да верујемо да смо сви једном већ доживели изгон из раја- кад је наше детињство дошло до краја.“ (Ридигер Зафрански, Зло или драма слободе)
Изгубљено детињство – изгон из раја
Изгубљено детињство значи изгубљену спонтаност и непосредност, изгубљено незнање и невиност пред злом, дакле – спознање и слободу избора. Тада се у човеку отварају два средишта – најдубљи понор и највише небо, принцип таме и светла. Сукоб, борба, раздор продукт су тамне стране немирног, слепог, неутољивог нагона који називамо вољом. Свест о различитости покреће дивљу борбу самоодржања и освајања. Дефанзивна или офанзивна реакција на разлике значи вољу за самоодржање или вољу за савладавање других. Чини се да је природа морално индиферентна и да не постоји морални универзум. Оно што се јавља као морал искрсава као сећање на изгубљену рајску чистоту, невиност детета, чежњу за јединством и хармонијом.
Киш и Андрић сликају те мутне нагоне у времену пољуљане равнотеже и изгубљене хармоније. Агресивност, деструкција, танатос код обојице су приказани тамним бојама, док је код Андрића немир сексуалног нагона експлицитније перципиран као зло (феномен који је Андрића, из фазе у фазу његовог стваралаштва све више окупирао) него код Киша који га третира као својеврсну трауму.
У приповеци „Кула“ Андрић слика ова два нагона из нарочите, „анђеоске“, дечје перспективе (тој перспективи је био склон онда када је хтео да нагласи зло супротстављајући му безазленост и невиност – као што је, рецимо, случај са приповетком „Мара милосница“), перспективе незнања и слутње којом маскира дубок песимизам одраслог који се сећа и дечјим емоцијама и сазнањима својим речитим ћутањем даје дефиницију.
Игра у кули престаје бити дечја онога тренутка када дечак Лазар примети да игра рата коју је играо са друговима постаје стварна, „Срби и Турци“, „наши и ваши“ почињу да значе стварну разлику, а дрвени мачеви, штапови и шлемови од лима и картона постају право оружје. То је спознаја тренутка кад други постаје Непријатељ, спознаја зла. Почео је живот одраслих – прави рат са правим непријатељима, а то сазнање дечака страховито боли. Непријатељ је „неколико пута узастопце ударио Лазара по грчевито стегнутим прстима, ударио га тешко и душмански како се никада не удара у овим њиховим бојевима, у којима су занос и слава заистински, а ударци благи и симболични.“
Спознаја зла
Сазнање зла значило је крај невиности. Лазару је изгледало као „да се одједном и без прелаза нашао у туђем, опасном свету, да је већ одавно далеко од свега што је блиско и познато.“
Губитак невиности донео је осећање страха и безнађа, стање тескобе као хабитуелно стање одраслог. Страх и тескобу дечак ће изненада осетити у ходнику – лавиринту куле, тражећи излаз из тог опасног света у који је ушао, неосетно прекорачивши границу детињства. Буђење полног немира такође представља прекорачење те границе. Дечака Лазара за кулу везује још једно сазнање – заправо, пре слутња него сазнање. Сцена између девојчице Смиљке и његовог друга Ђорђија била је пуна нечега, за Лазара неразумљивог, нечега мутног и немирног, грешног и страшног. Ђорђије се на девојчицу која је у кули тражила изгубљену козу устремио као кобац на пиле, говорио је неприродним гласом, збуњен, повишеног и оштрог тона иза којег се осећала мучна тишина. Ђорђијева рука се несигурно упутила пут девојчициног плавог темена. „Хоће ли је ударити или помиловати? И како? Или ће се десити оно нешто- он сам не зна шта? Што се по његовом нејасном сазнању дешава између жена и мушкараца, а чему он не зна имена и не сме и не уме да замисли облик…“
Та неизречена слутња нагонског, мутног и немирног подједнако је трауматично сећање дечака као и болни ударци по прстима или избезумљено трчање кроз тамни ходник.
У приповеци „Деца“, Андрић експлицитније приказује зло које се увукло у дечји свет, свест о Другом као непријатељу и пројектовање зла одраслих у игру која престаје то бити. Предмет игре није дошао из света дечје маште, дошао је из чудних и свирепих нагона који покрећу живот одраслих у истој таквој чудној и свирепој нетрпељивости једног времена (и свих времена).
Марија Вуковић Ђедовић
Језик и ствАРТност 