Београдске приче Симе Матавуља (1. део)

   Модерност приповедачког опуса Симе Матавуља, на коју су указали многи књижевни критичари, привлачи отвореним могућностима за различита интерпретациона полазишта. Последњи део тог опуса, бар судећи по тематици коју обухвата, јесу приче са тематиком из београдског живота, иако се многе по времену настанка поклапају са оним приморским. Београдске приповетке, нарочито оне најуспелије, остављају извесну недореченост, што због специфичне, на махове провокативне грађе, што због одступања од епохе у којој су класификоване. Релативно закаснео развој реалистичке књижевности чини да се она у делима неких писаца преклапа са натурализмом и почетном модерном.

Simo_Matavulj   Четири завичаја Симе Матавуља

  Симо Матавуљ није имао само један, него најмање четири завичаја која су оформила његов књижевни идентитет (Шибеник и Далмација, Херцег Нови и Бока Которска, Цетиње и Црна Гора, Београд и Србија). Захваљујући својој уметничкој оригиналности и књижевном дару, као и снажној способности опсервације нових простора, са лакоћом је усвајао дух нових поднебља и нових језичких обележја, те је разноврсним просторима проширио географски и етнографски распон српске књижевности. Под утицајем различитих искустава и средина брзо се мењао и усавршавао. Његов реализам има распон од фолклорних до модерних облика прозног говора. Психолошком фантастиком и модернистичком мистиком најавио је модерна књижевна струјања.

     Београдска публика

     kafana.kicevo-Custom

     У Београду је живео последњих двадесет година свог живота, од септембра 1889. Најпре је радио као „учитељ друге класе“ у Нижој (Теразијској) гимназији до 1892. да би иза тога, све до 1900. радио у Министарству иностраних дела. Изабран је за редовног члана Српске краљевске академије (1904) и био председник Друштва књижевника и уметника (1902), те први председник Српског књижевничког друштва (1908). Поред приповедака објављених у две збирке – „Из београдског живота“ (1891) и „Београдске приче“ (1902), Београду је Матавуљ посветио и драму „На слави“ (1904). Овај „модерни реалиста“, како га је Скерлић назвао, замерио се строгом укусу београдске публике, која је његове драме са тематиком из живота престонице сматрала недовољно упечатљивим, а приповетке љагом за тадашње друштво, нарочито за чиновнике и жене, који у стварности не одговарају његовим измишљеним личностима. Као што су му читаоци/публика замерали да београдску средину није довољно добро описао, тако и међу проучаваоцима књижевности постоји најмање сагласности у процени његових београдских приповедака.

   Аутентични књижевни типови

   Матавуљ је, како каже Скерлић, „писац који на свет гледа без илузија и који пише без фраза“. Класичном стилском једноставношћу, оштрим посматрачким даром и напором дисциплинованог ствараоца успео је да створи аутентичне и упечатљиве књижевне типове и да да верну слику средине чији су они носиоци. Његово стилско и језичко умеће препознајемо и у чињеници да је приповетке са мотивима из београдског живота писао у исто време када и приповетке са мотивима из приморског живота, али сасвим другачијим стилом и језиком. Није у питању само моћ прилагођавања различитим срединама, већ и уметничка оригиналност и умеће да ослушне дух и језик различитих поднебља и да их успешно транспонује у свет књижевног дела. О београдској средини је писао београдским стилом, без топлине и непосредности којима прожима ране приповетке из приморског живота, иако је његов артизам, начин на који карактерише ликове и води фабулу у свим његовим приповеткама из тог периода исти.

 Београд

rc1mrt

    Београд, који је у то време још увек био мешавина турске вароши и европског града, сеоског и варошког, сликао је као стециште људи из различитих крајева, разнородних вероисповести, занимања, образовања, друштвених слојева. Шаролику слику града и предграђа он гради кратким потезима згуснуте садржајности и изузетне упечатљивости. Мозаичким постављањем призора предочава нам аутентичан и неулепшан живот престонице, док мноштво визуелних и аудитивних утисака доприноси пластичности и уверљивости описаног. Слику стварности, а чешће њеног наличја, аутентичном чини обиље друштвених типова грађених детаљима из живота обичног и свакодневног, баналног и типичног, пролазног, неважног и случајног.

   Скерлић сматра да Матавуљ у „Београдским причама“ „није успео да уђе у београдски живот и да га јасно и изразито представи“. Скерлић је имао другачији доживљај Београда, града у коме се родио и за који га вежу присније, „детињске успомене“.

„Ако не можемо о чему другом, ми, рођени Београђани, Београђани из Београда, можемо о томе говорити (…) Чудан је, несхватљив је наш Београд, са оном силном мешавином раса и народности, са Немцима, Чесима, Мађарима, Јеврејима и Циганима, тако да личи на удолицу у коју се сливају људи са свих страна, у борби за комад хлеба. Ко сачињава Београд и шта је то управо београдски живот? Да ли она стара грчка и цинцарска буржоазија сада посрбљена, себична, грабљива, ћивтинска, са кућама пуним бакарног посуђа и турских ћилима; или оно полусеоско становништво у Палилули, са својим торлачким говором, са колом које игра недељом на раскрсници, са својим једрим девојкама и момцима убојицама; или становници јеврејске мале, старци у фесовима и пругастим антеријама, са лицима и брадама као у библијских пророка, девојке црних и пламених очију, које брзо вену као прерано процветало цвеће; или чисто српско становништво, млада буржоазија, мали трговци, занатлије, чиновници, скоро досељени из унутрашњости Србије, који су донели особене типове и обичаје својих крајева; или оних десетак хиљада Старосрбијанаца и Македонаца, који чувају своје одело, имају своје каване и еснафе; „пречани“, који се као оаза држе са својим развученим говором и ситним претензијама на „ноблес“. То је чудна мешавина Истока и Запада, лагано распадање и нестајање једног света који је осуђен да пропадне, али који се, у одломцима, окрњен, са муком, диже на рушевинама и пукотинама старог света. Ко ће рећи шта је Београд, Београд у хаотичном стању распадања, Београд где се сукобило неколико векова, неколико народности, неколико раса, неколико цивилизација, Београд пометен, избијен из колосека, безбојан? Све нам то још нико није казао, и ми осећамо да Београд у чији је оквир Симо Матавуљ ставио своје приче- није наш Београд, где смо света угледали.“

 Једностраност у приказивању Београда

  Скерлић је свестан те „чудне мешавине“ београдске, распадања и нестајања једног света, на које је Матавуљ и указао. Чини се да он Матавуљу замера („није успео да уђе у београдски живот“) на извесној једностраности у приказивању Београда. Матавуљ је, на основу недовољног и сличног броја сегмената-узорака из београдског живота, обликовао своју књижевну визију престонице, са извесним претензијама уопштавања појединачног на раван свеопште атмосфере. Он махом пише о досељеничком, радничком слоју и београдском предграђу (али не само о њему). Отуда се Скерлићу чини да Матавуљев Београд, дат из перспективе дошљака, није и Београд оних који су у њему одрасли. Међутим, без обзира на то што се Скерлићу Матавуљева визија Београда није свидела, не можемо тврдити да она у извесном смислу није „тачна“ и да на адекватан начин не употпуњује свеопшту слику Београда.

   Реалистички метод приказивања

  _sp-pisac-simo-matavulj Матавуљ је методом причања која припада типу „објективном“ или „драмском“ приказивао оно што види (оно што објективно постоји), а слике реалности употпуњавао, како сам каже „зрацима маште, пуне покрета и ватреног животног дисања“, а из перспективе неког кога су обликовале и неке друге средине, другачија поднебља од оног београдског. Ти „зраци маште“ чине да натуралистичко преношење детаља из свакодневног живота не буде огољено, али без обзира на њих, Матавуљ се не уживљава у амбијент који описује, свој доживљај лишава непосредности и присности, увек задржавајући дистанцу која има распон од ироније, преко неутралности и извесног разумевања до благог хумора.

   Оно што Матавуљеву слику Београда чини неугодном за све оне који су се кроз тај град субјективисали, свакако јесте стално указивање на проблематичан морал, развратност и раскалашност средине, њену изопаченост и поквареност.

   Многи су Матавуљеве приповетке из београдског живота сматрали мање вредним од његових приморских приповедака. Међутим, не можемо на основу тога што су приморске приповетке ближе Матавуљевом сензибилитету, што се у завичајној средини угодније осећа, што су типови о којима је писао живописнији и занимљивији, а фабула разрађенија, рећи да су боље од београдских приповедака. У питању су две потпуно различите средине, а самим тим и два различита начина.

   Велибор Глигорић каже да београдске приповетке „делују као репортажа или као фељтони“, да у београдској средини Матавуљ није нашао „оне оригиналне типове које је нашао у приморској средини“ , али у томе не би требало видети Матавуљеву слабост, већ, напротив, нарочиту особеност и модернији, неуобичајенији приповедачки манир.

Марија Вуковић Ђедовић

О Марија Вуковић Ђедовић

Професор српског језика и књижевности, љубитељ уметности, природе, животиња и деце, Вукова мама, уређује овај блог намењен ученицима, колегама, као и свима који воле да читају и анализирају књижевна дела, чувају језик и његове законитости, као и онима који иза затворених капака, у тишини, неизговореним речима, мук по мук, граде кућу битка са погледом на вечност.
Овај унос је објављен под Књижевност. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s