Позиција жене у шаренилу београдског живота, Симо Матавуљ (2. део)

  Живот кафане, улице, радника, сељака и људи са дна друштвене лествице, богат је динамиком живог и стварног. Матавуљ је пуну пажњу посветио како визуелној, тако и аудитивној страни описа, која је тој животној динамици дала нову димензију. Ларма, вика, свирка и смех људи три вере, три језика и ко зна колико занимања.

   У том свеопштем шаренилу могући су и крајње бизарни детаљи. „Помислих: да неки сликар овај призор пренесе из живота на платно , доиста би многи тврдили да је то нескладна измишљотина – толико је реалност понекад невероватна! Чудна заиста слика! Човек упрћен мртвачким ковчегом узјахао на столицу, у једној руци држи крстачу, у другој стакло ракије, а у залеђини пијани људи и свирачи!“

  cropped-presentation111-page-01

   Позорницом пролазе сиромашни ђаци сељаци, носећи воду за своје станодавце, у похабаној одећи и чизмама искривљених пета. Зором се проломи бука сељачких кола по калдрми грађеној од незграпног, неједнаког камења, ларма каквог пијаног друштва које је освануло испред кафане, а у подне свирка брице који измами свет на улицу. Ређају се радници и раднице из фабрике дувана, голуждрави дечаци са моткама и удицама, Цигани са виолинама, гдекоји ловац, робијаши праћени жандарима, војници, сумњиви људи – све то у свакојакој ношњи, шаренило какво се виђа само по окрајцима Београда. „Циганке се разилазе по Београду да купе остатке, помало врачају, помало послужују, а где што могу и да макну“ . Многобројне кафанице у којима нису ретки случајеви тровања од нечистог леда, сиромашни квартири над чијим је двориштем разапета мрежа од ужета на којем се сушило рубље – хронотопи су обликовани сликовитим и упечатљивим детаљима који појачавају драж згуснутог и ефектног описа. Исту динамику имају и призори из живота неких виших друштвених кругова, али и исти печат баналности и свакидашњости. На књижевничком поселу се, рецимо, говори о свачем без везе, на претрг – о књижевности, политици, спиритизму, београдским врачарама, о женама, о најновијим престоничким скандалима. Разговор личи на препирку, јер се свако стара само да надвиче другог.

 Разнородни утисци

  stariBeograd4

  Уочљиво је јединство разнородних утисака прикупљених са једнаке дистанце, често иронијски обојене, а најчешће одређене мирним проматрањем објективног посматрача, као и извесна стабилност фокуса из којег слика стварности, константна у својој дисхармоничности, добија коначну оцену. Друштвене болести, стрампутице, одсуство моралности или пак линија ниског морала којом се прибављају најнижи интереси и/или којом се појединац повезује са друштвом под притиском нужности адаптације, без призвука узвишености, често и без призвука човечности, одлике су средине коју писац демаскира, константно указујући на њена наличја.

„С лица господске куће, а иза њих квартири у којима се збијају сиротињске главе. И сав тај свијет, и они с лица и они у позадини улазе кроз једну капију, служе се једном чесмом и једном помијаром и вазда су у заједници…“ – опис је који може послужити и као симболична слика грађанског друштва. Различите друштвене слојеве повезује иста суштина, исто наличје. Лице друштва је само формална, лицемерна и улепшана маска коју Матавуљ скида, свиђало се то његовим савременицима или не.

   Прилагођавање средини

kafane-starog-beograda-1   Прилагођавање средини значи губљење идеала и илузија, пристајање на систем вредности, који са аспекта високог морала заправо и нема вредност, пристајање на живот који се догађа. Диго, „перјаница свих својих живолазних вршњака, тркач и пливач без такмаца, коловођа у свакој забави“, променио је име, постао власник једне од тајних београдских коцкарница, коцкар и убица. Кад је био дете од старијих је слушао да је живот ништа друго до чудан сан или нека чудна комедија и сада се уверио да је тако. Уместо старог, племићког морала његовог детињства, под притиском нове средине и нових околности, он успоставља нови морал, који је уједно и морал средине која га је створила и чији легитимитет он потврђује.

„Прво и прво – вели – не треба се плашити од смрти нити ичега на свету. Не зазири ни од каквог средства којим се можеш користити, јер грехота и срамота, то су празне речи паметним људима. Је ли тако?“

још упечатљивији пример прилагођавања сељачке честитости, и што је још важније личне невиности и наивности варошком начину живота, Матавуљ слика у приповеци „Грешно дете“. Новац који добија од љубавника своје станодавке, за то што им чува стражу, сиромашни ђак употребљава да окрпи ципеле, иако врло добро зна да је тај новац прљав.

„Одавно је невоља нагањала дете по љутим стрменима живота; гонила га је у ковитлац, све на уже, као што вршилац тера коње по гумну док их не окупи око стожера. Алексу невоља пригна ка смрдљивој рупи. Није нагонице да се стрмоглави; доста је да се навикне њеном смраду, и онда, биће му добро у животу…“

  Невоља, сиромаштво и нужност да се прилагоди средини у којој нема помоћи и заштите, условила је губитак чистоте и невиности претходног идентитета.

„Алекса се пробрази. После два месеца замени сељачко рухо варошким. Носио је већ укрућену јаку и свилени оковратник, каква немаше ниједан ђак у његову разреду. Чак се појави и сатић са бакреном верижицом“ .

Патријархални систем вредности се мења у модернистички растројен свет вредности.

   Матавуљ углавном бира животне приче оних људи који су нагрижени пороком, осипањем друштвеног морала, недостатком хармоније породичног живота и патријархалне заједнице. Милан Савић га сврстава међу оне писце који приказују „порок у свим менама“.

   Тема неверне жене

  Честа је тема неверне жене и она се обрађује из различитих перспектива – са аспекта надређеног посматрача („Аранђелов удес“), где су у назнакама предочени мотиви делања прељубнице; из перспективе превареног мужа-осветника („На њен дан“), где се жена кажњава због учињеног греха; из перспективе неког ко припада средини чије норме прељубница крши („Предмет за причу“) и ко ће кроз маску друштвеног судије показати како „бијесна и неваљала жена“ издаје „добродушног човјека“ какав је њен муж; кроз шаљиво уобличење („У Филаделфији“), где су муж и жена заменили традицијом детерминисане улоге; из перспективе саме прељубнице („Београдска деца“).

Милан Ракић је у рецензији о Матавуљевом позоришном комаду „На слави“ у „Српском књижевном гласнику“ написао да је ово дело изазвало велико негодовање београдске публике, која није дозвољавала да о њој један дошљак говори ружно. „Пребацило му се нарочито да је, износећи на позорницу такве карактере, бацио љагу на наше чиновништво, на наше жене, на наше друштво.“ Исте замерке могу се упутити и његовим приповеткама, у којима је такође целокупну средину, а нарочито жене, приказао на крајње провокативан начин.

Ликови жена

 knez-mihailova-br4-v

  Начин на који је Матавуљ приказао жене (и уопште мушко-женске односе) додатно је утицао на целокупан утисак његове књижевне визије Београда. Женски ликови су у највећем броју случајева носиоци заплета у чијем је средишту мотив прељубе. Карактеризација женских ликова (без обзира на мотив који их повезује) зависи од начина на који је прича испричана, али све оне (с обзиром на мотив који их повезује) у начелу добијају једнака одређења.

   То није жена која је императивима традиције упућена на то да буде верна жена и пожртвована мајка, морално чиста и непорочна, као ни усамљен носилац неких великих неконвенционалних страсти. То није ни трагична ни супериорна хероина, која би у име неког великог, узвишеног и чистог осећања које прати драматична борба између разума и срца, устала против целог света. То није ни жена слабости, а са друге стране моралне одговорности, која греши, али која се и каје. То је жена која је у потпуности продукт средине и саме неморалне, порочне, дволичне. Њен случај није усамљен ни изузетан, макар и у негативном смислу, већ типичан, свакодневан, баналан. Таква жена је углавном виђена у минус-пројекцији патријархалног света, очима неког ко има традиционалне појмове о моралу.

  Жене-прељубнице, безочне, аморалне и институција брака коју, као такве, не поштују, појачавају моралну хаотичност укупне слике грађанског друштва. Све оне су далеко од идеала духовне лепоте. Могуће је направити „каталог“ њихових особина које се појављују, како у кратким сегментима приче која за тему има неки други мотив, тако и у приповеткама у којима заузимају заступљеније, или пак централно место: хистеричне, пргаве, „сувише домаћег понашања“, неке и афектиране, слободне да се петљају у свакојака питања о којима нису ни размишљале, нити су о њима шта чуле, намигуше, расипне, несносне, оне чије се говорно испољавање често назива „чаврљање“, а љубавници „кумовима и прикумцима“, прељубнице које су, за разлику од патријархално пожељног модела жене (супруга/мајка), субјективисане кроз модел љубавнице.

То не само да су прељубнице, то су често и мајке-бездушнице. У приповеци „Влајкова тајна“ мајка оставља „у мраку и у затвору“ богаљасто дете. Њена пак мајка, која је „била удата за неким чиновником, па пете године одбегне са неким инжињером Пољаком, оставивши мужу троје деце“ , често куне ћеркиног болесног сина Емила. Ђак Никодије поводом овог необичног случаја изговара нешто што се може односити како на мајке-бездушнице, тако и на целокупну средину у којој овакви примери бездушности нису реткост:

„Али видите, овде се свет не боји Бога! Ја сам чуо где многи говоре да и нема Бога! И стара госпођа једном је рекла! Веле: има у неким књигама да нема Бога, него да је све природа! Сви смо, веле, као животиње!“

  Заиста, има много разузданог, неразумног и нагонског у поступцима и жена и мушкараца. У приповеци „У Филаделфији“ врисак и ларма, као живописна аудитивна допуна призору у којем је преварени муж изненадио жену и њеног љубавника, упућују на разузданост средине у којој не постоје морални ауторитети. То слободно продирање нагонског не носи никакву драж сировости, већ често отужни утисак примитивности и некултивисаности.

„Прије Црногорца Талијанац њеки дражио је мужевљеву суревњивост, а зацело- било их је читава литија.“

   Муж и жена су заменили традицијом детерминисане улоге. Муж „слаботиња, без одлучности…“ на женине преваре реагује тако што „отплаче и откука, то је све! Ако јој што приговори, она га саветује да тражи развод брака!“ Она пак сама верује да се нема „зашто бојати ни стидети“. То су жене које не осећају кајање, чији су нагони у непрекидном антагонизму са културом, жене чији је морални склоп прилагођен принципу најличнијег задовољства, чак и онда када се крије под маском својеврсног презира, бунта и супериорног пркоса.

Марија Вуковић Ђедовић

 

О Марија Вуковић Ђедовић

Професор српског језика и књижевности, љубитељ уметности, природе, животиња и деце, Вукова мама, уређује овај блог намењен ученицима, колегама, као и свима који воле да читају и анализирају књижевна дела, чувају језик и његове законитости, као и онима који иза затворених капака, у тишини, неизговореним речима, мук по мук, граде кућу битка са погледом на вечност.
Овај унос је објављен под Књижевност. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s