Ликови жена у београдским приповеткама Симе Матавуља – „Београдска деца“ (други модел тумачења)

    Други могући аспект тумачења лика госпође М. је психолошки модел прогресије либида. Овај модел претпоставља да у њој не постоји никакав расцеп личности, већ постигнуто чврсто јединство на нивоу целокупног бића. Рашчлањавање и праволинијско постављање догађања као путоказа до оне из чије перспективе тече нарација, у овом случају су од секундарне важности.

  Примарни, акцентовани садржаји различитих деоница приче предочавају нам два света – један, чије норме творе до тада неприкосновену реалност, недељиву и обавезујућу и други, који је анти-слика света од којег се кренуло. Зато је у овом моделу тумачења женског лика важно одредити какав је однос индивидуе и стварности, објаснити принцип апсолутног припадања или суштинског не-припадања, јединство света који постоји као општеприхваћени апсолут и наличје тог света постављеног у минус перспективи, те интригантну позицију жене, чији покретачки принцип није есенцијално женски.

 Позиција приповедача

  Пре свега тога одредићемо позицију свезнајућег приповедача, која као и у првом моделу тумачења, одређује позицију и боју водећег наративног гласа. Док је у првом случају свезнајући приповедач био вешто сакривен изван приче, остављајући женски наративни глас да неометано и без додатне помоћи уобличи причу, у другом случају његово могуће позиционирање је другачије. Наиме, свезнајући приповедач више није изван лика/наратора него управо у њему самом. Вешто стопљен са женским хомодијегетичким приповедачем, он квалитативно мења боју наративног гласа. На нивоу целог текста ћемо видети на који начин се доминантан наративни глас рашчлањава.

   Читалац је у претходном моделу тумачења могао да бира између надређене позиције, коју му је својим повлачењем свезнајући приповедач оставио или перспективе лика која се неограђена додатним приповедачким гласовима отворила као једна од могућих позиција тумачења. У другом моделу, читаоцу је онемогућена перспектива воајера. Позван је да саслуша „истину, истинску истину, голу, нагу, каква је најсилнија“, да „црвени, плаче, дрхти од саблазни и од огорчености“ (изједначен са позицијом пријатељице), или да са мање драстичним реакцијама саслуша исповест, али свакако не остајући равнодушан.

Прогресија либида

  2059896418_cfeb2f93a9_o  Модел прогресије либида подразумева да је самосвест целокупног бића доведена до кулминационе тачке, а потом и до неупитне уобличености у прошлом периоду (категорија прошлости, као простор уобличења за нас остаје непозната (због тога су три тачке стављене на почетак писма), јер писмо/исповест почиње и завршава се у оквиру садашњости, док они делови који упућују на прошлост нису у функцији показатеља зрења личности, већ доказног материјала за осветљавање слике света која је у средишту интересовања).

   Разломљена целина бића (расцеп личности) постављена у односу на хомогену, целовиту реалност чији је део, карактеристична за први модел тумачења, мења се у хомогену, целовиту индивидуу која је постављена у односу на разломљену, разједињену слику стварности, која више не постоји као недељив и апсолутан појам. Дакле, у првом случају био је наглашен појам дисоцијативне личности, а у другом случају ће бити наглашен појам дисоцијативне стварности.

 Анти-слика друштва

752px-Punch-A_Court_for_King_Cholera

  Супротно постављене одреднице патријархалног света и његове анти-слике, минус-пројекције, јасније ће нам предочити фигуру жене кроз чију свест се таква слика света прелама. Жена, која је императивима традиције упућена на то да буде узорна супруга и мајка, да на сваки могући начин гаји и брани своју врлину и непорочност, клони се искушења и греха, поштујући ауторитет мужа и брака стоји наспрам анти-фигуре која је неверница, порочно одређена појмовима пијанства и прељубе, која не усваја ауторитарну фигуру мужа, не клони се искушења, чак ни тога да призна грех; фигури мужа који би требало да је узоран супруг и отац, стуб породице и заштитник, супротстављена је анти-фигура коцкара, расипника који немарно запоставља своје брачне дужности, претварајући се у фигуру не-заштитника; појам свадбе и венчања као узвишених и важних прекретница у животу младића и девојке, који се тим чином спајају у једно идеално биће, градећи будућу хармоничну брачну заједницу коју ће чувати анђео брачни, претвара се у појам баналне грађанске церемоније; појам брака као хармоничног, мирног и складног тла које би требало да задовољи све прошле и будуће потребе супружника/родитеља мења се у анти-појам малодушности и досаде, која једино може да буде превладана навалом силовитих и јаких узбуђења, која се, пак никада не налазе у брачној заједници; традицијом утврђена фигура девера, који је према својој снахи (као и она према њему) интензивно, чисто, пријатељски и братски благонаклон, мења се у анти-фигуру некога ко не поштује светињу рођеног брата и учествује у прељуби; осећање љубави које је постојало као узвишен појам божанског порекла, мења се у одрицање њеног постојања- оно што је дошло на њено место више личи на задовољење напрегнутих живаца и потиснутих осећања, без предзнака узвишеног (љубав-прељуба); црквени обред, црквени канони, мењају се у анти-хришћанску слику света у којој не постоји црно-бела поларизација стварности (порок-врлина, грех-праведност, зло-добро, погрешка-кајање), већ слободно продирање нагонског, које из себе искључује било коју од ових одредница, не усвајајући терминологију света од којег се кренуло.

 Београдска деца

  71433-004-B49D77CBГоспођа М. део је анти-слике хришћанско-патријархалног света. Она је те чињенице апсолутно свесна, па зато и дефинише себе као „београдско дете“. Анти-слика тадашњег пожељног модела жене, продукт (дете) средине (мајка, родитељица, створитељица), показала је наличје дотадашњег културног модела стварности. Тој средини припадају и сви они који су такође анти-фигуре очекиваног и пожељног (немарни, површни, превртљиви, кокетни, расипни, порочни), које је таква средина створила и који са своје стране потврђују њен легитимитет (ауторски глас их одређује као „београдске деца“). Разлог због којег госпођа М. два пута констатује да значење „београдског детета“ треба посебно разумети и да га многи не разумеју сазнаћемо касније, пошто претходно осветлимо фигуру оне која ову синтагму доживљава као супериорно изопштену.

 Три наративна гласа

   Уочавамо постојање три наративна гласа која су се нашла у исказу једног субјекта – глас свезнајућег приповедача, глас госпође М. и глас пријатељице Лелице. Глас свезнајућег приповедача одређене деонице приче изговара самостално, док се у онима где није иступио у први план скрива у гласу госпође М. Глас госпође М. одликује наизменично смењивање два начина, два фокуса, два различита женска принципа- перспективе пријатељице (која не одговара перспективи тзв. београдске деце) и перспективе саме госпође М. која је различита од оне којој припада Лелица и подразумева њену минус-пројекцију у оквиру новог моралног поретка. Женски глас (који се односи на Лелицу, тадашњу културом условљену фигуру жене и женско-сентиментални принцип) не проговара непосредно, већ кроз карикирано и иронизовано уобличење госпође М. Њиме госпођа М. проговара у тренуцима када подразумева какву реакцију пријатељице или начин на који би пријатељица објаснила ситуацију да се сама нашла у њој.

  Да бисмо стигли до госпође М. морамо маркирати оне делове текста који су изговорени женским (карикирано женским) наративним гласом и који не припадају њој самој.

  Као у каквом упутству у дидаскалијама, можемо сугерисати начин на који се читају/изговарају деонице текста које припадају госпођи М. и оне које припадају карикираној женској перспективи. Глас госпође М. је продорнији, интензивнији од женског гласа. Он са дозом подсмешљивости нарочито наглашава и посебно додатно наглашава акцентоване делове речи. У њему чујемо пркос – супериорни пркос (не резигнирано-немоћни пркос као у првом моделу тумачења) и нестишану динамику док је глас пријатељице стишанији и повученији.

Женски глас: „А он? Глас госпође М.:- запитаћеш. Свеједно би ми било да баш прочита и он све што ће вечерас од моје руке пасти на ову хартију, све што ће искрено, незадржано, нестезано, рецимо слободно и тачно изићи из моје главе… Рекох, свеједно ми је. Јер једино и силно осећање које ме овог часа прожима то је: je m¬’еn fiche! и према себи и према осталима.“

Глас госпође М.: „Велико је уживање ићи путем порока, па се зауставити и тргнути у његовој близини… Ти то не знаш? Као да те чујем где кажеш Женски глас: Не разумем ја то.

Глас госпође М.: А да шта је то друго, молим те, кокетовање, флертовање, ковитљање у загрљају каваљера при граници, читање раздражљивих лектира, посматрање раздражљивих слика и тако даље,- шта је но допримицање такозваном пороку! Ја сам данас, сем осталог, окушала и нов спорт у томе, пила сам „сос велика мера“.

Женски глас: „Да није нагли навратак некадашњих осећања према њему? Глас госпође М.: Не, није, чини ми се да бих тим лудим поступком унеколико осветила му се, унизила га…“

Женски глас: „Да се није заљубио? Глас госпође М.: Ох, ох, то би било фамозно Мита и љубав!“…

Женски глас: „О, боже милостиви, десило се једно чудо, право чудо, Глас госпође М.: од поласка из куће до повратка у кућу уживала сам кроза свих пет чула, уживала сам безмало сваком жилицом која је на то намењена или нам се чини да је на то одређена. Женски глас: То ми изненађење приреди судбина, Глас госпође М.: или, ако хоћеш, моји сувише напрегнути живци.“

Глас госпође М.: „Једва се прогурах до Емилије, Женски глас: која ми се учини божанствено лепа у белини и са белом копреном. Изљубисмо се срдачно, Глас госпође М.: па се цмокнух и са старим и са старом и бог-те-пита с ким још… Женски глас: Просто, ја сам била као обајана, све ми се чинило необично лепо, мило. Глас госпође М.: Почех се страшити сама себе.“

Женски глас: „…на самом врху степеница, падох на груди брацине и наша се уста састадоше. Глас госпође М.: Налазим да је најбоље да ти тај прости догађај тако просто исповедим.“

Глас госпође М.: „Сад бих ти могла ваздан доказивати и заклетвама потврђивати како је то било Женски глас: ненамеравано, неочекивано, фатално, несвесно. Глас госпође М.: Али главније од свега тога је, да кад сам готово у несвести трчала низ степенице, нисам осећала ни трунке кајања или стида као што ти доиста очекујеш да ћу рећи.“

Глас госпође М.: „…била сам не само потпуно индиферентна него баш и противно томе, онако отприлике као кад по дужности морам да идем на какав парастос или пратњу, или да учиним или вратим походу… Већ су ми пред очима типови упарађени, окићени рузмарином, у лицу преподобни; већ знам унапред да ћу се готово са свима морати здравити, љубити, упознавати, говорити о млади и младожењи и другим брачним комбинацијама; знам како ће ми бити досадна бескрајна церемонија у цркви, како ће ми пријати они поповски гаврански гласови, оно њихово измотавање, што они зову, чини ми се, „чинодејствије“, оно скакутање по цркви младог, ситног ђакона, који је у златотканој одећи као детлић….“

Женски глас: „А наша катедрала, ремек-дело уметности и споља и изнутра! Наши свештеници, наш млади ђакон, како доликује величанству места и обреда! А над младим паром лебди браћни анђео држећи пуне руке цвећа! Њих двоје од постања су једно другом суђени па се нађоше и стопише у једно савршено идеално биће. Још да ми је разумети оне свете речи и песме што се разлежу под запаљеним полилејем! Још да ми је прикупити чисте жеље младића и девојака у венац сакупљених око младенаца, да ми је све то уједно саставити па предати анђелу брачном! Глас госпође М.: „Шта да ти даље причам?… У великој гостионици јело је било изврсно драга моја Лелице… Као што ти у почетку рекох, ја сам пила шампањскога, много…“

Карикирана сентиментална перспектива

 100023 На какав принцип указује маркирано присуство женског гласа који се скрива у гласу госпође М.? То је уједно сентиментална фигура жене романтичарске епохе која се краће у величанствености, романтичности, узвишености и претераности; фигура жене која за евентуалне „погрешке“ увек налази оправдања у нечему што је судбински предодређено, фатално и несвесно, тако одбацујући сваку одговорност са своје императивима традиције претпостављене врлине; патријархална фигура жене која не жели да освести постојање нагонског и телеснг, а које на моменте искрсава из ње („Не разумем ја то“- јер би то у њеном доживљају био порок и грех), већ се зауставља (несвесно идући линијом „такозваног порока“), чувајући своју врлину; фигура жене која бескомпромисно поштује ауторитет мужа („А он?“); фигура жене којој би свако предочавање порочности (термин из културног озрачја којем она припада) изазвало саблазан („Црвени, плачи, дрхти од саблазни и од огорчености, мила моја Лелице, али примај истину, истинску истину, голу, нагу, каква је најсилнија“.). Све ове жене се стапају у фигуру „Лелице-непорочице“ (наставак –ица упућује на карикирано сентиментално-женску перспективу) и зато није случајно што се госпођа М. у писму управо њој обраћа („Ја им не завидим, него их просто презирем.“). На карикирање такве фигуре жене упућују и сви они термини који се односе на сентиментално-емотивно поље, као поље сусрета мушкарца и жене („падох“, „састадоше“, „држасмо“, „ломљасмо“, „стопише“, „нађоше“, „нађосмо“) обавијеног велом романтичности која у минус-пројекцији таквог света постоји као пука илузија.

   „Шта да ти даље причам?“, запитаће се госпођа М. после саблажњивог признања. Даље говори Лелици, оно што ова жели да чује, усвајајући њену перспективу и терминологију – о величанствености Београда, цркве, венчања и усред те вербализоване узвишености (и емотивне повишености – свака реченица се завршава знаком узвика), поменуће и нешто дијаметрално супротно и обично – да је у гостионици јело било изврсно. Занимљив је начин на који је срушила лет романтичног анђела брачног и превела га у минус-пројекцију баналности. („Још да ми је прикупити чисте жеље младића и девојака у венац сакупљених око младенаца – да ми је све то уједно саставити па прадати анђелу брачном! У великој гостионици јело је било изврсно, драга моја Лелице.“)

   Из своје перспективе она Лелицу просто и таксативно обавештава о догађајима: „Освануо је јесењи дан ведар и хладан, али без ветра. Пред кућом чекаху кола. На први поглед видим да су коњи добри, кола чиста, кочијаш трезан, обријан и прилично одевен… Налазим да је најбоље да ти тај прости догађај тако просто исповедим… Одвезосмо се ка цркви. Наша кола беху трећа иза младе…“

Када одстранимо карикирану и иронизирану женску перспективу из исказа госпође М. оно што остаје као њен лични став, тиче се њеног односа према мужу; церемоније венчања/свадбе и институције брака која се после те церемоније рађа; институције цркве; прељубе као пута ка узбуђењу и бега од досаде; фигуре девера, традицијом забрањене фигуре емотивног интересовања.

Карикирање церемоније венчања

 wedding_1890s Чему карикирање церемоније венчања и свадбе? („А над младим паром лебди брачни анђео држећи пуне руке цвећа! Њих двоје од постања су једно другом суђени, па се нађоше и стопише у једно савршено, идеално биће. Још да ми је прикупити чисте жеље младића и девојака у венац сакупљених око младенаца, да ми је све то уједно саставити, па предати анђелу брачном!“) Брак као институција коју гради то „савршено, идеално биће“ створено спајањем мужа и жене, са венцем-ореолом чистих жеља младића и девојака, а све уз помоћ брижног анђела брачног, у свести госпође М. постоји као илузија, нетачно друштвено предубеђење. У њеном доживљају, после три године заједничког живота то „савршено, идеално биће“ раздвојиће се на две непомирљиве и неспојиве половине које ће спавати у одвојеним спаваћим собама, сити анђеоске брачне идиле. Тај беспрекорни велики заштитник ће занемарити своју савршену допуну и постати неко коме је коцка једини разлог опстанка, једин радост, једино све и коме још једино читање криминалних прича може пружити уживање после коцке. А та савршена идеална женска допуна која му је од постања суђена, брижна супруга коју одликују искључиво врлина и непорочност, која ће све своје снаге употребити за очување брачних светиња, после три године безсадржајног брака без деце, претвориће се у жену прељубницу, потенцијалну осветницу, која не само да не поштује светињу брака, већ и традиционалне светиње (девер), која је све друго само не кротка, послушна, безгрешна. Управо овакав, могући расплет светиње зване брак, условиће и њен доживљај венчања и свадбе као једне културне обмане, утопије, чије је наличје досада, испразност, малодушност и „ништа“ („Сад, након три године брака без деце, након узајамне ситости, не би било ништа.“). Зато се и осећа као да мора на какав парастос или пратњу („Та има ли што досадније и бедније од наших журова, прстенова, свадби и осталих скупова како год их звали? То јест досадније и баналније мени, а све остале имају пуно право да уживају где уживање налазе… Већ су ми пред очима типови упарађени, окићени рузмарином, у лицу преподобни; већ знам унапред да ћу се готово са свима морати здравити, љубити, упознавати, говорити о млади и младожењи и другим брачним комбинацијама.“).

Карикирање црквеног обреда

  Чему карикирање црквеног обреда и цркве као институције? Катедрала, ремек дело уметности, у којој су узвишене фигуре ђакона и свештеника које одговарају истом таквом величанственом месту, фигуре које не проговарају грешним људским гласом, већ светим речима које смртници не разумеју, од бога изабрани и заштићени од сваке порочности и грешности самом својом узвишеном позицијом, у доживљају госпође М. они су доведени у исту раван са осталим „грешницима“, обичним људима који имају своје нагоне и страсти. Црква која бројним забранама гуши телесни нагон, најјачи нагон човековог бића, осветљена је као још једна илузија, илузија која човеку поставља претешке циљеве које он и уз најбољу вољу не може да оствари, а да не дође у конфликт са властитим нагонима, који ће или бити сублимирани (измењени до непрепознатљивости), или ће несметано продирати само мењајући објекат чулног, задржавајући примарна одређења. Зато се госпођа М. и позива на бројанице старог вероучитеља који своју узвишену, боголику позицију демаскира продирањем нагонског у тако светој радњи каква је читање молитве и тако себе доводи у раван људскости ( У поповој бројаници на сваких десет црних, дрвених зрна, налазило се и једно седефно. „И када би старчева два прста напипала седефно, несвесно би се задржала и с неком милоштом пипколила.“). Госпођа М. цркву доживљава као још једну људску институционализовану илузију и зато ће рећи: „Знам како ће ми бити досадна бескрајна церемонија у цркви, како ће ми пријати они поповски гаврански гласови, оно њихово измотавање, што они зову чини ми се, „чинодејствије“, оно скакутање по цркви младог, ситног ђакона који је у златотканој одећи као детлић…“ Условно ће прихватити (односно, неће прихватити) терминологију света у којем је црква божја власт на земљи („такозвани порок“, „чини ми се чинодејствије“, „такозване дужности“, остали скупови „како год их звали“).

   Антихришћанска перспектива

  Госпођа М. не прихватајући хришћанску перспективу, оглушује се и о њене заповести. Она размишља о потенцијалној освети (да има новца, дала би мужу да ужива: „чини ми се да бих тим лудим поступком унеколико осветила му се, унизила га…“), не љуби ближњег свог („а иначе њега мрзим увек кад дознам да је однекуд дошао до пара, а уживам кад видим како се мучи и петља због пролонгирања меница“), већ га напротив, вара, саблажњиво величајући порок. Међутим, у властитим очима, не прихватајући хришћанску перспективу и терминологију, она је неко ко само скида маске са институција тадашњег друштва, открива и велича нагонско и телесно, показујући неодрживост културног морала и цркве као институције. Она има одређену мистичну визију надређене инстанце оличене појмом судбине, у коју је пројектовала властиту животну филозофију, истовремено у њој налазећи оправдања за своје поступке. Пошто религија није саграђена по мери човека (већ је изнад њега, предочавајући човека бољим него што јесте, као идеал којем би смртници требало да теже, потенцирајући искључиво човекову „разумност“), она ствара властиту „религију“ (која је управо по њеној мери):

„Али биће да и судбина има своју реч у томе. Ти знаш колико сам ја наклоњена том веровању, а вечерас баш некако пливам у мистичним струјама. По свој прилици, у низу дана који су нам одбројани, судбина одабере и одреди оне у којима ћемо се ми осећати срећни. Свеједно је какав ће бити узрок те наше среће, да ли ће он по важности својој бити у складу са последицама, да ли ће по мерилу људском моћи и изгледати као родитељ среће. Све је то ништа, главно је да смо ми задовољни.“

 Хедонистичка перспектива

li-victoria-albert-620-rtxxe0n

   Појам среће и задовољства (=уживања, својеврсна хедонистичка перспектива) за њу постоји као апсолут (искључује из себе узрочно-последичне везе, а по правилу је изван културних забрана/система) и она се у таквим тренуцима осећа истински жива, док је све између досада, „разливени, бледуњави предговор каквом нашем научном делу“. Свесна је своје коначности („дани који су одбројани“) и не мири се са малом мером живота, животом под ниским кровом институције зване реалност и нормалност. Она жели интензивно, снажно уживање које прожима цело биће, уживање „кроза свих пет чула“, уживање „безмало сваком жилицом која је на то намењена или нам се чини да је на то одређена“. Не задовољава се млаким осећањима (није јој довољно то што муж уме да буде „разговоран, духовит и прилично нежан“, она жели нешто више – „а све остале имају потпуно право да уживају где уживање налазе“). Зато ће она погазити љубав романтичарски схваћену и заменити је снажном навалом телесног, нагонског, страственог. Романтичарско-патетични пој каквог трубадура замењен је дрскошћу (њеног девера), која има нарочиту драж, као какав афродизијак. Дакле, баш све постоји у минус-перспективи.

   Одбојност према стварности и жељу за слободом имају и романтичарски јунаци, али госпођа М. одлази даље од њих. Сви они су слободу налазили изван себе (далеки крајеви, недостижна драга, недостижан идеал), али остајући у оквиру стварности (схваћене као сплет културних институција) коју су само контемплативно напуштали.

   У госпођи М. нема романтичности. Она простор слободе осваја у себи, делатно се замерајући тако схваћеној реалности. Како? Бирајући девера за објекат прељубе (јер да је изабрала било којег другог мушкарца, учињено не би имало толики интензитет саблажњивости), она нам поред свесног ругања институцији брака и одбране принципа задовољства и узбуђења, које стоји наспрам баналности и досаде, открива још нешто. Открива нам свој пут до освојене слободе. Фигура девера је еквивалент снажној културној забрани (јер девер је неко ко у патријархалној традицији има својство светиње, а свако интересовање према њему се граничи са појмом табуа).

   Кршење културних забрана

62644-v6  Кршењем културних забрана (непорочност, верност), госпођа М. себи обезбеђује простор слободе. Кршењем културне забране зване девер, она себи обезбеђује још шире подручје слободе (по принципу, што ригорознија превладана забрана, то шире освојено подручје слободе). Подручје слободе она не доживљава као празан, брисан простор. Слобода не може постојати без забране која би је одвојила од не-слободе. Зато и каже „драга моја Лелице, једва сам чекала да се поново згода даде да дођем до пољупца и то, ако је могуће у истој онакој опасности да можемо бити ухваћени на делу. Јер замислити не могу наш први пољубац у осамљености, у потпуној слободи, као што би могао бити у нашој кући…“ Она је чином прељубе прегазила читав сплет културних светиња (у њеном доживљају забрана) и ми само можемо претпоставити како снажно одјекује у њој оно „искрено“, „незадржано“, „нестезано“ „слободно и тачно“ излагање, она „неограничена искреност“ којом је прожета.

   Док је у првом моделу тумачења чин прељубе био чин освајања слободе за унутрашње ја, у другом моделу то је чин освајања слободе за целокупно биће. Слободно биће стоји изван свих културних забрана и друштву се намеће као преступник, одметник.

   Вратићемо се на рашчлањавање различитих наративних гласова и маркирати оне делове текста у којима чујемо мушки наративни глас. То је ауторски глас који чујемо , пре свега, у оним деловима текста у којима јунакиња пише о самом писању. Глас свезнајућег приповедача обавештава читаоца да је браца Мита самац и да би као рођак морао бити на Емилијиној свадби. Заварава читаоца да ће се девер придружити госпођи М. која ће такође ићи сама на свадбу, у кочијама, због уштеде и дружења, али непосредно затим додаје „али ми се чинило да нешто мари за мене“ и „једном чак… али то спада сасвим на други лист“. Наговештавајући деверову и снахину љубавну предисторију, он повећава заинтересованост и радозналост читалаца (по моделу – нешто ће се догодити између ово двоје људи који су сами у кочији, а који имају заједничку прошлост), најављујући оно што ће бити речено у другом делу писма/исповести. Тај глас ће нас обавестити и да је Мита коцкар, описаће нам његову спољашњост. Он је драматизован и говори о ономе што Лелица као пријатељица мора да зна, али читаоци не знају. У свим осталим деловима он проговара заједно са госпођом М. (није дистанциран у односу на њено излагање као у првом моделу тумачења) и као да јој помаже да изговорено добије што већу интензивност.

   Освајање слободе за цело биће

   Ако смо глас госпође М. у првом моделу окарактерисали као глас којем не верујемо, он би у другом моделу могао бити окарактерисан као глас којем верујемо, а сама јунакиња неко ко добија дијеметрално супротна одређења. Прва госпођа М. је слаба, несрећна и конфликтно расцепљена између хтења и дужности, док је другарица Лелица један члан њене дијалогизиране свести. Друга госпођа М. је самосвесно, освешћено биће које слободно дела у анти-пројекцији света прве госпође М. јака природа која се отворено супротставља захтевима културе, а Лелица-непорочица заиста фактор другог, са којим се оснажена позиција женског принципа обрачунава. Прва госпођа М. пројектује и генерализује психичке садржаје сопственог нескладног душевног устројства у апсолутној/недељивој стварности, рефлектујући осујећени ерос и романтичарски комплекс, док код друге госпође М. нема ни трага од пројектовања, већ само констатовања дисоцијативних сегмената стварности коју њена снажна индивидуа разобличава, без присуства идеалистичких, илузорних комплекса. У првом моделу акценат је на несвесном екстраверзивном тражењу излаза који регресија либида намеће у циљу очувања аутономије унутрашњег-ја, док је у другом, прогресивно усмерење либида освестило снажну асоцијалну тежњу каква је егзибиционистичка или егоистичка и њеним свесним превођењем у делатни чин, обезбедило подручје слободе за целину бића. Она ће принцип задовољства, који је усвојила као покретачку силу, проширити и на остале области живота, независно од тога шта ће га условити и какве ће бити последице (зато и каже да је београдском детету какав је један коцкар, стало само до коцке, а да су добитак или губитак споредне ствари).

   Госпођа М. је уздрмала просветитељску и рационалистичку теорију, показујући да је човек, (много више него што је рационално), располућено биће у којем се вечно сударају свесно и несвесно, нагони и норме, рационално и ирационално (прва госпођа М.) и да оно што се назива срећом потиче од изненадног задовољења јако нагомиланих потреба, а по својој природи је могуће само као епизодичан феномен (друга госпођа М.).

   Прељубу (слободан продор нагонско-телесног) она смешта у кореографију цркве-венчања-свадбе и она се одиграва по дану (док су у патријархалној традицији ноћ и скровита места била хронотоп телесног и чулности, а дан доносио нове дужности). Као да поставља питање да ли су подесни важећи морални појмови и на њима засноване законске институције и да ли одређене конституције (Фројдов термин) могу да се осећају удобно у оквиру норми тих институција.

   Док је код прве госпође М. инспирација нешто налик живчаном немиру, код друге је то пробуђен супериорни пркос који тражи да буде вербализован и упућен „ма коме“.

   „Сад бих ти могла ваздан доказивати и заклетвама потврђивати како је то било ненамеравано, неочекивано, фатално, несвесно, како год хоћеш (Али нећу!- прим. аут.) … главније од свега тога је да кад сам готово у несвести трчала низ степенице, да нисам осећала ни трунке кајања или стида као што ти доиста очекујеш да ћу рећи. Не, драга моја Лелице, једва сам чекала да се згода даде да поново дођем до пољупца и то ако је могуће у истој онакој опасности да можемо бити ухваћени на делу. Јер замислити не могу наш први пољубац у осамљености, у потпуној слободи, као што би могао бити у нашој кући… Црвени, плачи, дрхти од саблазни и од огорчености, мила моја Лелице, али примај истину, истинску истину, голу, нагу, каква је најсилнија.“

  Функцију уметности Фројд је видео као неку врсту лека и надокнаде за патњу и несрећу коју појединац подноси под јармом друштвених и културних забрана. Оно што је друштво најстроже забрањивало и што се потискивало у несвесно, а то су снажне и асоцијалне жеље (нарцистичке, егзибиционистичке, егоистичке, садистичке, мазохистичке, деструктивне), уметност би допуштала да се задовољи макар на прикривен и халуцинаторан начин.

   Перспектива госпође М. односно, превредновање патријархалне фигуре жене и сентименталног женског принципа; разобличавање институције брака која је у једној од својих многобројних реализација срачуната на гушење слободе; проблематизовање институције цркве која почива на селективно одабраним хришћанским истинама које претвара у заповести/забране, а која застрашивањем (порок, грех, казна, испаштање) тежи гушењу нагона; потирање осећања досаде и малодушности у корист силовитих и јаких узбуђења; рушење забрана као пута до слободе; егзибиционистичко уживање у саблазни, чуђењу и неразумевању околине, довешће нас и до претпоставке да је то ништа друго до пркос и бунт једног уметника (сетимо се Цанкареве „саблазни у долини Шентфлоријанској“). Можда зато госпођа М. говори да значење „београдског детета“ многи не разумеју. Ако томе додамо и почетну претпоставку да се мушки наративни глас скрива у гласу госпође М. можемо помислити да он кроз писмо/исповест не демаскира јунакињу (први модел), већ себе (други модел) и да је (по оној Флоберовој: „Госпођа Бовари, то сам ја.“) госпођа М. (=презиме) заправо писац М. (=презиме), али би можда одбрана такве идеје била сувише претенциозна. Оно што је сигурније, јесте да се тачка приповедања јунакиње налази у великој близини самог писца.

   Модеран доживљај љубави и брака

   Матавуљева модерност налази се управо у новом доживљају љубави и брака. Љубав, романтичарски схваћена, више се не доживљава као олтар какве свете радње. Процес индивидуализације у модерном добу одвија се изван општих социјално-културних категорија са јако наглашеним принципом различитости и посебности у односу на средину. Свакодневни живот, породица, брак који је још од средњег века (усвајајући традицију неоплатониста и хришћанских мислилаца) проглашен божјом вољом, а самоодрицање у браку императив читаве једне културе која постаје поље регулације моралности, у епохи реализма постаје учестала тема. Телесно уживање је доживљавано као последица грешног чина (које је у ренесанси, а потом и у романтизму схватано као вулгарно задовољење нагона, док је само душа сматрана способном за љубав), уколико није везано за институцију брака, нарочито ако нема за циљ стварање деце. Телесни аспекти љубави у реализму се не обрађују и своје потпуније уобличење налазе тек у модерни.

Марија Вуковић Ђедовић

 

 

Advertisements

О Марија Вуковић Ђедовић

Професор српског језика и књижевности, љубитељ уметности, природе, животиња и деце, Вукова мама, уређује овај блог намењен ученицима, колегама, као и свима који воле да читају и анализирају књижевна дела, чувају језик и његове законитости, као и онима који иза затворених капака, у тишини, неизговореним речима, мук по мук, граде кућу битка са погледом на вечност.
Овај унос је објављен под Књижевност. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s