Ликови жена у београдским приповеткама Симе Матавуља – „На њен дан“ (4. део)

  Приповетка „На њен дан“ исприповедана је гласом хетеродијагетичког приповедача, који спољашњу тачку фокализације, како напредује приповедање, приближава фокусу превареног мужа-осветника. То није само перспектива мужа, а уједно и оца, као и повређеног, обешчашћеног и изиграног човека, већ и перспектива друштва и закона на којима почива институција брака и породице.

  Simo_Matavulj_1898_Th._MayerhoferТо је и перспектива институције пријатељства (побратимства и кумства) која, као и брак, почива на чврстим законима, ограничењима и дужностима. То је, у крајњој линији, перспектива једне културе која од појединца захтева стално саображавање личних прохтева са онима која су културолошки пожељна и обавезна, као и одрицање од оних који представљају претњу по строго утврђени ред. То је перспектива неког другог друштва и неке друге културе, савршеније него што је она приказана у самој приповеци. Са њеног аспекта се суди како о ликовима, тако и о друштву које они чине. Таква култура је дефинисана и одређена постојањем норми. Ригидност норме зависи од затворености културе. Патријархално-хришћанска култура је прожета крутим правилима, забранама и ограничењима и почиње са сузбијањем, ограничавањем и потискивањем нагона и чулности. Строго детерминисани породични прописи, друштвени обзири и патријархална етика чине културолошки аспект са којег се приповеда о жени и утицаће и на коначан суд о њој.

   Драма супружника – „Рат је у кући, рат!“

76880-v6  Приповедач и читалац се налазе у положају својеврсне публике која прати драму супружника која се одиграва на позорници испред њих, а публику такође чине и сви они који су непосредни сведоци и посматрачи те породичне драме, а припадају фикционалном свету приче (послужитељи, стари кум и кума, сви који их познају). Приповедач је створио утисак да сви они из фикционалног света приче знају више од њега самог. Његово свезнајуће око је скривено у оку оног ко само бележи то што види, тобож без икаквог знања о односима између ликова. Оставио је слободан простор читаоцу да сам одгонетне извесне тајне и даље задржавајући неутралан и необавештен положај онога ко само бележи.

   Када се Димитрије Ј. „висок, снажан човек од четрдесет и пет година, увек суморан… прави тип војнога чиновника, који се с љубављу креће по лавиринту формулара“, једног јутра појавио у канцеларији зловољнији него обично, послужитељи, већ располажу одређеним знањем о његовом породичном животу.

„Рат је у кући, рат! Па на то је већ одавно навикао!“ Настаје утакмица у досеткама- „Да се није завадио с побратимом? Да се није госпођа завадила с брацом? Да их није Димитрије затекао?“

  То знање читаоцу није унапред дато од стране свезнајућег приповедача. Из коментара публике Димитријеве драме, његових послужитеља, сазнајемо онолико колико је свезнајући приповедач, сакривен у фигури посматрача од кога чак и ликови знају више, желео да знамо – само наговештај прељубе и брачног троугла. Такав приповедач ће наставити приповедање са аспекта оног који посматра догађаје, али и даље не зна тајну која је иницирала наговештену породичну драму. Читалац ће сам доћи до те тајне, али опет захваљујући гласу свезнајућег приповедача, који се открива тако што стављајући два описа на малу удаљеност једног од другог, тобож случајно, маскираним свезнањем и сувише лако наговештава решење. Наиме, из две премисе које се налазе у два описа (1. Јоксим, најмлађи син, дете од осам година је „био слабе грађе, кратка врата, дугуљасте главе и образа, косе готово црвене, очију плавих и буљавих. Није личио ни на ког од својих.“ ; 2. Паја Ракић, чиновник, побратим и девер је био „омален, угојен човек, дугуљасте главе и образа, кратка врата, риђе длаке, буљавих очију.“ ) лако извлачимо индуктивни закључак – жена годинама вара мужа са његовим побратимом, са којим има и дете, које је изиграни муж прихватио као своје.

   Читалац ће, после решене тајне причу моћи да прати из друге перспективе – приближен публици фикционалне приче (јер сада и он зна оно што знају и они), док ће приповедач и даље приповедати из перспективе оног ко само бележи (не тумачи, не најављује и не предвиђа, чак више ништа не открива) оно што се догађа. Динамика времена и динамика простора концентришу се у једну тачку (вечера поводом Јулијиног рођендана, породична кућа, успорен тренутак садашњости), позорница се сужава на сто, за којим седе актери драме и два посматрача. И стари кум и кума су, као и послужитељи, публика која већ зна за грешну тајну („А како би без побратима“ – иронични су кум и кума.). Њихово појављивање за столом мотивисано је потребом да оно што ће уследити, превазиђе оквире затвореног, породичног и тајног и добије на тежини и неопозивости. За столом ће се одиграти расплет породичне драме, односно драме онога ко то доживљава као драму – превареног и изиграног мужа, превареног побратима, исмејаног и презреног човека. За све њих, бар он верује да је тако, (зато што и сам – рефлектујући властиту, усваја и претпостављену њихову перспективу – о себи мисли на тај начин), он је „последњи скот“ који толико година гости и части јарана своје жене и чак је дао његовом детету своје име. Приповедач заправо прати расплет његове личне драме, док о лику жене (и побратима, тачније „јарана своје жене“), сазнајемо само узгредно. Заправо, њихово дело које више није тајна (дечак риђе косе је стално подсећање) и које траје годинама довољно говори о њима, (ако се узме у обзир културолошка перспектива), али ми не знамо ништа о њима са аспекта унутрашње, психолошке тачке гледишта, као што не знамо ништа ни о мужу, коме је приповедач обезбедио простор за освету, али не и могућност да ужива у својој освети (бар пропорционално онолико колико је трпео срамоту, јер жена неочекивано умире).

  преузимање  Питање је зашто писац свом јунаку није дао да ужива у освети, која је брижљиво планирана и ефектно спроведена у дело и да ли је освета оно што је његов јунак желео, колико се и да ли се њеном смрћу усоставља ред који је њено дугогодишње неверство пореметило.

„Ти хоћеш да те убијем! Боже сачувај! Да ја тако лепо тело уништим, па да испаштам на робији, а моја деца да остану под срамотом и без хлеба! Оно додуше, та ми је мисао чешће долазила, али ме бог сачувао! Ја сам се некако нејасно, али ипак поуздано тешио тим да ће доћи дан кад ћу се решити да се осветим мало јаче него да ти ринем нож у срце! И то сам дочекао, као што видиш, и извршио. Сачекао сам дан када је старост закуцала и на твоја врата, кад часној жени не остаје друго до поштовање свога мужа и љубав своје деце, кад ће јој најтеже бити да изгуби оно што је најмање ценила! Јер, немој се варати надом да ће те онај нитков и даље волети! Ти си за њега већ баба! Ти то ниси опазила, јер је тешко видети оно што се не жели. Дакле, моја је освета потпуна…“

  Дечак риђе косе је стално подсећање да је тајна већ годинама јавна и мужу и свету. Иако сви знају све, играју улогу као да нико не зна ништа и као да се ништа нечасно није догодило. Отуда лицемерје побратимове здравице добија језиву, али и трагикомичну димензију:

„Могао (бих) да истакнем њене врлине као узорите супруге, узорите мајке, узорите жене, да јој пожелим да са својим одличним мужем дуго поживи у љубави, да од свог подмлатка дочека све оне радости које заслужује… осим тога, ви сви знате какви осећаји мене везују за овај дом, ви сви знате да је од толико година за мене овај дом прави братски, где сам увек нашао братског пријема… укратко да кажем- све оно што човек ретко налази и код својих најближих по крви! У томе имате један доказ више да је право пријатељство много прече од сродства, јер сродство може бити без љубави, ово и овако као што је наше, не може бити! Дакле, живела моја мила снаша!“

 Морална равнодушност друштва

   Проблематичан је и став друштва (чији су репрезенти у овом случају кум и кума, као уосталом и сви они који знају за тајну) према овом неморалном чину. Ћутање, мирно посматрање и својеврсна равнодушност могу личити и на пристајање, заташкавање и непостојање било каквог проблема савести.

  Међу послужитељима настаје „утакмица у досеткама“ због чега је Димитрије суморан, као да се ради о најобичнијој ствари. Кум и кума, спречавају разрешење Димитријеве драме части и савести, тако што, уместо да стану на његову страну, изводе Пају напоље. Димитрије ће и сам рећи да је и за њу, и за кумове и куму, и за све који их познају „последњи скот“ , као да је он урадио нешто неопростиво, а не његова жена и побратим.

На овај начин и само друштво добија негативна одређења. Подједнако лицемерно, успаване савести, друштво слично оном Крлежином „на рубу памети“. Тако Димитријева драма постаје његова лична, људска побуна.

   ladiesfamilyduties-1887-Punch-ParlVic_web О мотивацији жениног безочног дугогодишњег варања ми не сазнајемо ништа. Она не осећа никакво кајање зато што је „раскринкана“. Не показује никакву емпатију (не жели, не уме), самим тим ни човечност (која би чак ублажила чињеницу да се не каје), према мужу и ситуацији у којој се он годинама налазио. Не показује никакву спремност да за последице прељубе (која одавно није обична прељуба) преузме одговорност. Својој савести је безочно заташкала чињеницу да је родила дете свог љубавника које је муж прихватио као своје и годинама живи двоструки живот или трочлани брак. Међутим, риђа коса је мотив који је писцу био потребан да онемогући стварно заташкавање тајне, па отуда њена безочна спремност да игра две паралелне улоге, добија драстичније размере.

   Страшно одјекују њене речи после мужевог осветничког монолога, иако врло добро зна да он не говори неистину. („У помоћ!… Зар не видите да је полудео!… Држите га!… вежите га!…“ ) Двоструко језиво и двоструко лицемерно одјекује њено тобожње тражење помоћи и заштите од неког ко је напрасно полудео, јер знамо да се она обраћа истој оној публици којој се обраћао и њен муж (куму и куми), који већ знају да се ни о каквом лудилу ту не може говорити. У тренутку када остају сами њена друштвена маска узорите супруге пада и она остаје пред мужем гола у својој безочноси. И мржњи.

„Разбојниче! – понови она гледајући га без бојазни и са неисказаном мржњом… Што ме не убијеш ако си човек!… Ја те мрзим, ја те презирем као последњег скота!“

   Није јасно чиме је он заслужио третман „последњег скота“ и толику мржњу – да ли зато што ју је пустио да живи у својој лажи не мешајући се свих ових година (можда је та необјашњива попустљивост изазвала презир – „Што ме не убијеш ако си човек“) или зато што јој је онемогућио да и даље живи у срећном брачном троуглу.

   Чини се да би њен живот у срамоти или самоћи (пре самоћи и евентуалној материјалној незбринутости него срамоти, пошто је већ показала да са тим осећањем нема нарочите везе – о кајању да не говоримо) био већа освета за мужа него њена смрт, наводи нас на помисао да се у фикционални свет приче недвосмислено умешао сам аутор. Јунак није могао да убије жену („Ти хоћеш да те убијем! Боже сачувај! Да ја тако лепо тело уништим, па да испаштам на робији, а моја деца да остану под срамотом и без хлеба!), већ је одлучио да јој се освети на другачији начин. Пошто јунак то није могао, писац ће моћи.

   Нема никаквог помена о јунакињиним евентуалним ломовима. Чак би и помен самоубиства крају дао већу веродостојност. Овако, нагло исечено приповедање, кратка ефектна реченица у финалу, без икаквог додатног објашњења, наводи нас на помисао да се на јунакову освету надоградила и пишчева литерарна освета.

„Јулија је умрла после петнаест дана напрасно.“

 

Марија Вуковић Ђедовић

О Марија Вуковић Ђедовић

Професор српског језика и књижевности, љубитељ уметности, природе, животиња и деце, Вукова мама, уређује овај блог намењен ученицима, колегама, као и свима који воле да читају и анализирају књижевна дела, чувају језик и његове законитости, као и онима који иза затворених капака, у тишини, неизговореним речима, мук по мук, граде кућу битка са погледом на вечност.
Овај унос је објављен под Књижевност. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s