Продор ирационалности у Ранковићевој „Сеоској учитељици“

   Светолик Ранковић је срушио оквире традиционалне реалистичке прозе и својим романима дао модерније уобличење. Уочљиво је „разарање и декомпоновање традиционалне функције јунака“ (Вученов), те продубљена и модерна психолошка анализа. Под утицајем руских писаца, екстерна тачка фокализације замењена је интерним сагледавањем стварности и задржана два плана приказивања – спољашњи, који побраја реалне чиниоце који утичу на делање јунака, и унутрашњи, који као доминантан, открива на који начин се догађаји преламају у свести јунака.

SvetolikRankovicПесимистичан карактер Ранковићевог дела

    Указано је на песимистичан карактер Ранковићевог дела, на његово изразито трагично сагледавање и доживљавање живота. Међутим, пре би се могло рећи да он реалистички сагледава свет око себе, да реалистички слика судбину посебног типа људи „романтика у реалности“, „идеалистичних природа“ који не умеју да прихвате правила живота, већ живе по правилима романтичне, унутрашње поетике. Оваква позиција, коју заузимају готово сви јунаци Ранковићевих дела, неминовно доводи до трагичног исхода. Својеврсни хибрис у односу на реалност одлика је свих ових сањара који се крећу у оквирима властитих претераности. Љубица и Гојко су два пола хибриса – Гојко са изузетно песимистичном животном филозофијом и Љубица са готово екстатичним животним императивом.

Рационалност – реалност – ирационалност

    Релација рационалност – реалност – ирационалност је правац у којем се одвијају четири Љубичина бега. Ако категорију рационалности схватимо као снагу ида преведену у искуство разумског, над-ја појма, видећемо да је Љубичин его доживео дезинтеграцију због силине подсвесног сукобљеног са строгом пројекцијом сопства на надсвесном нивоу. Упркос томе што има јасну представу о властитој реалности (коју гуши двема крајностима, ирационалном и рационалном) као и развијену способност интроспекције (која јој не помаже да делатни моменат који истиче као виталну компоненту своје личности преведе у акциони, већ га оставља у сфери контемплације), она је у сталном раскораку са животом, она не живи, већ да са једне стране жели, а са друге суди и посматра.

fda8dcc059a18a4fb3c4fe42f09c0985_XL    Када Љубица ступи на сцену, ми је видимо као отреситу, чврсту младу жену која има снаге и воље да себе афирмише као доброг учитеља, као некога ко има идеале о срећној удаји, о заједничком животу са каквим колегом у топлом учитељском гнезду. Она ће се одлучно супротставити кнезу и писару, бранећи своје лично и професионално достојанство, снажно субјективисана кроз улогу просветног радника, учитељице.

    Први сусрет читаоца са Љубичиним ликом је сусрет са сликом, кроз Гојкову свест преломљеном, њених очију. Из њих бије некакав живи огањ, у њима је нешто весело, ђаволасто. Ова слика први је наговештај да су практичност и чврст карактер сеоске учитељице само површина испод које се скрива страствена и плаха природа. Индикативан је податак о њеној урођеној грубости, злој особини која јој не дозвољава да се приближи ђацима на неком топлијем и приснијем нивоу,  коју она не може да победи, а која се коси са њеним доживљајем сопства.

Рационални доживљај себе, она формулише речима:

„Зар ја да  не прођем добро и моја будућност зар да не буде сјајна? … Та ја сам млада, лепа, морам бити срећна! Славан је живот, слатко је живети!“

   Та почетна, основна концепција, којом је она поставила рационалне оквире властитом животу, само поприма различите облике и доводи до различитих видова рационализације у зависности од степена и природе реалног потреса.

Боваризам

    Рационализација стварности главне јунакиње никада не одговара објективној реалности. У њеној концепцији има нечега од боваризма, односно обрасца понашања у којем се губи осећај за реалност због дуготрајног и постојаног незадовољства, које је последица разлике између усамљене, умишљене слике о себи и свог стварног постојања, чежње појединца к висинама, бега из свакодневне досаде, потребе за себичним самоостварењем, понекад и на штету других.

slika-SEOSKA-IDILA-SLIKA-ULJE-NA-PLATNU-98-5-cm-x-0-49-cm-121085611v280h210

 Ударци реалности, први бег у ирационално

    Први ударац реалности догађа се онда када се руше њени идеали везани за село. „А како сам га замишљала!“ У њеним визијама село је било светло, са меким, добрим, послушним људима. Уместо тога, замало да је отерају, „нисмо те, веле, ни звали…“ Неуки су и не желе да им школа одваја децу од рада, не жуде за образовањем. За овим се нижу и други ударци реалности везани за власт, бирократију, њихов однос према учитељима који имају мала примања, живе на ивици сиромаштва у сталном страху од отказа или премештаја, да би кулминирали у очевој молби за помоћ сиромашној породици.

    Ниједан од ових сегмената реалности Љубица није могла да смести у сопствену представу о њој. Зато и не наступа борба коју бисмо могли да очекујемо од оне отресите и одлучне  младе жене с почетка романа. Догађа се управо супротно – грчевито држање за властиту илузију о животу и бег – линијом мањег отпора – у ирационалност.

 „Шта ово они говоре само о злу, кад је свет тако леп, сунце тако лепо и весело греје, срце у грудима тако живо куца и све, све је удешено за лепо и пријатно живљење. “

Овакву поставку ће поткрепити још једном –

„Шта ја радим… којешта!… Млада сам, здрава, па зар да се не смем ни са ким нашалити? Није ово манастир, него свет, живот, а ја хоћу да живим!… Да живим!“

У овом грчевитом императиву „живети, живети“ налази се и објашњење њеног првог ирационалног исклизнућа и везе са писарем.

133856801Први сусрет са писарем у њој је створио одбојност и страх. Сразмерно са повећањем удараца реалности, писар је почео да губи реалне карактеристике које је она на почетку интуитивно наслутила и прозрела и све више постајао вентил, објекат преко којег ће она осетити своје виталне животне снаге, а у исто време побећи од реалности. „У очима јој засија дивља, неописана радост, она неким необичним покретом зграби кутијицу обема рукама и очи јој стадоше на украсу као приковане“ нагонско је оживљавање сна који је имала као ђак посматрајући златарске излоге и бекство од материјално угрожене егзистенције.

Први бег у ирационалност завршава се Љубичиним отрежњењем, односно скандалом који је њена афера изазвала у Министарству просвете и компромитујућом интервенцијом Перине жене. Љубица се не враћа реалности, већ опет креће од почетног идеала, али овог пута, под притиском нових околности, нешто преиначеног. Док јој зарастају ожиљци од ноктију Перине жене, Љубица се гнуша себе и свега што се догодило, а њено почетно очекивање најбољег за себе мења се у самосажаљење и кајање.  Писар више нема функцију огледала у којем ће она посматрати свој пун и збринут живот, већ добија првобитна одређења. Мири се са Гојком и марљиво предаје раду.

Други бег у ирационално

Онога тренутка када њен живот добије миран ток, у њој се јавља стара бољка – страх од пролазности живота, младости, немогућности да оствари своје снове.

Реалност удара и други пут. Суочена је са нежељеном трудноћом и са језивим осећањем безизлазности. Да се подсетимо још једном – „зар ја да не прођем добро, зар моја будућност да не буде сјајна?“, покретачка je сила која чини да она, крајње себично и ирационално, по други пут, потражи спас за себе. Удајом за Гојка спасила би се љаге коју би јој донело ванбрачо дете. Ни Гојко, ни писар не постоје објективно у њеном доживљају. И један и други су само објекти њеног спаса – један од досаде и беде, други од срама и понижења. Нагонска, себична самоодбрана нема свест о патњи и болу коју другом наноси, свесна је једино себе саме. Сваки Љубичин ирационални акт праћен је рационализованим рефлексом у реалности, али никад њеном објективном реалношћу. Ирационални потез спаса кроз брак са Гојком на реалном плану се сукобљава са идеалном сликом брака коју је брижљиво гајила годинама. „Зар ја да не прођем добро“ на трећој тачки њеног пута може се преформулисати у – зар њој, Гојко такав – јадан, досадан, одвратан – да буде муж?

„О, што нисам знала да ће се овако свршити! … него улетех, заробих се, уплашена и упропастих живот… А како је све то могло бити другачије!“

imagesТрећи бег у ирационално

   Као што сваки пут нађе спас од разочарења и овај пут ће досаду и одвратност преиначити у појмове љубави, заноса, идеала – кроз појаву учитеља Влајка. У ирационалној тежњи да превлада беду и невоље реалности, она ће као и увек, превидети реалне особености објекта спаса. Тачније, неће желети, а ни умети да их види. Као и Ема Бовари, Љубица тврдоглво брани свој сан, своје илузије, своју замисао о срећи и задовољству у животу. У сваком свом бегу, она има снажан императив живљења. У прва два као да смо чули „живети!“, „спасити се!“, а у трећем „волети!“. То никада није реално живљење, већ прижељкивање живота, стварање илузије живота. Влајко је у њеној трећој метаморфози постао привид испуњене љубави.

Четврти бег у ирационално

   Брак са Влајком је подстицај за четврто и последње Љубичино ирационално исклизнуће. Несрећан брак и ударац реалности оличен у афери Влајка и лепотице Милице коначно и потпуно разара Љубичину илузију о животу, идеалима и љубави, без икакве поновне могућности рационализације на неком другом нивоу. Овај пораз она не уме механизмом одбране да преиначи у нешто прихватљиво, а у реалности није научила да живи, те бира бег у смрт. Сломљена под теретом властитих хтења, амбиција и илузија, она трчи као да је нешто гони. Мрак око ње и мрак у њој. Најстраснија жудња за осветом од ње ствара демонску душу која мисли само о злу. Бунца, привиђа Гојка. Потпуна превласт ирационалног.

 „Шта се то навлачи… црно, густо? (…) Страшније од свега до сада (…) И то је оно што јој је омотало очи и ум црним застором, те не види ништа (…) Ужас, треба бежати… дај да се бежи! (…) И он ће тражити награду!… Он?… Он… То ће бити четврти!… А она се решила, решила се!… Брже, брже, да не буде доцкан!“

Љубица инстинктивно прати исти модел спаса. Покушава да кроз фигуру ћате Богосава, коме се обећала ако убије Влајка, превлада кризу. Баш на овом примеру јасно се види на који начин је Љубица бирала и раније објекте спаса. Увек је у питању нагонски, слепи избор објекта који се не проблематизује, већ постоји само као статично средство. Сетимо се нетрпељивостти коју је имала према Богосаву кроз читав роман, оне отреситости која сувишне поставља на своје место. Јасније сагледавамо снагу ирационалног и начин на који се она преводи у рационални чин, само зато што овога пута рачунамо са силама које траже превелику цену у реалности. Жеља за осветом и убиством су много снажнија и деструктивнија ирационална струјања, него она наведена у претходним случајевима, али свакако из истог подсвесног подручја. Идеја да Богосав може убити Влајка и њој донети допадљиви укус освете, нахранила би њено најјаче самољубиво начело: Зар ја да не прођем добро – односно – зар њу Влајко више да не воли, зар њу да вара са другом.Seoska-uciteljica-Svetolik-Rankovic_slika_O_44237073

Ирационално је потпуно превладало. Овога пута је управљено ка њој самој и долази до самодеструкције.

Ирационалност главне јунакиње

   Љубичина ирационалност има различите видиве и у крајњем исходишту је различита: конструктивна је (љубав коју је осећала према Влајку), каналише се у правцу деструктивности (Гојко због ње страда,),  али је и аутодеструктивна (она страда са писарем (компромитовани су), убија се).

У свим правцима, кроз различите видове манифестације, пратимо је кроз читав роман. Ти примери се не могу логички објашњавати, нити стоје у узрочно-последичној вези са осталим видовима њеног донекле предвидивог онашања: некакав ђаволасти, детињи осмех јој прелази преко усана и она укосо баца враголасти погед на Гојка, иако је само неколико тренутака пре тога констатовала како је јадан; иако јој се писар не допада јер је бахати представник неписмене власти, она му одговара на удварање, јер у њој тиња сујетна жудња за допадањем; често осећа необично и јако узбуђење (у воћњаку са Гојком, опијена мирисима, она дрхти од неког необичног, силног узбуђења, а само неколико тренутака после тога она му прича своју тужну и грешну причу која је захтевала најаву неким другим осећањем); инат је тера напред (тако ће желети да стави сав накит који је добила од љубавника на састанак  Учитељског удружења, иако зна какве ће невоље због тога доживети); уме да осети страсну, осветничку мржњу; потајно жели Гојкову смрт, мисли чак и да га убије и тако себи обезбеди слободу. Њена ирационалност има и еротску обојеност (сан у којем се смењују различите младожење којима се обећала).

Њен женски принцип, јак ерос који се на крају обрђе у танатос, бурно подсвесно реагује у контакту са мушким принципом. Она интуитивно зна шта сваки мушкарац жели од ње. Чак се и у сну Гојко „покуњио“, па „звера око себе“ , исто онако како то чини на јави фрустриран љубомором и неузвраћеном љубављу.

„Шта ми се он ту љути… као да има какво право нада мном. Баш ћу за инат да га једим, још више ћу да се смејем са писарем, нек пуца од јада.“

 Без обзира на то, она има подсвесну жељу да му се допадне, да се свима допадне. Када је са Гојком, често се загледа у даљину, сањари – односно, даје му онај део себе који би њему био највише допадљив. Љубица разуме и Вељина очекивања и као да је у сусрету са Вељом, она за нијансу професионално ангажованија него иначе.

Објекти сва четири њена бега су мушкарци. Можда и њена урођена грубост потиче управо из снажног ероса као облик замаскираног примарног, јаког женског принципа.

Поглед кроз прозор

Гојко и Љубица су два супротно постављена пола, граничне тачке прекомерности. Учионице које учитељи добијају симболично представљају просторе њихових душа. Гојко је добио пространу, а мрачну, а Љубица малу, али осветљену учоницу. Управо је таква њихова духовна обојеност. Док је Љубица свој идеал омеђила уским оквирима властитости, дајући му призвук нечега светлог и оптимистичног што долази, дотле је Гојко заборавио на самоафирмацију, страдалник који са негативним премисама хода кроз живот. Љубица одбија да изађе из себе, а Гојко, супротно, не жели да прихвати, чува и брани себе. Зато каже да је живео само у детињству и да од тада само посматра живот. Гојко не воли довољно себе, Љубица превише воли себе и као такви, хибрисно се замерају реалности. Обоје су сањари, идеалисте, маштају да ће им се догодити љубав из романа. Такве природе на тренутке живе у реалности. Перспектива „погледа кроз прозор“ коју имају обоје када посматрају вољене у прељуби, као да је симбилична слика каквог прозора реалности кроз који они ретко провире, враћајући се фиктивном животу који се одиграва између жеља и стварности.

преузимањеГојко је безнадежни сањар, сметењак и слабић. Његов лик је из галерије руских ликова „сувишног човека“, „понижених и увређених“. За разлику од Љубице, он има негативну рационалну поставку властитог живота, чији усуд види у вечном страдању.  Љубичино „зар ја да не прођем добро“ кроз његову слику света преломљено могло би гласити „Зар мени нешто добро да се деси?“ И он има своја ирационална исклизнућа. Кад год ирационално превлада, Љубица постаје слаба и немоћна, а Гојко пак необично одлучан и жив. Само у тим нагонским ситуацијама осећа се пулс стварног, аутентичног Гојковог живота: прихвата Вељин предлог  и учествује у писању писма министарству просвете, анонимног писма Периној жени. Подстицај је љубомора, та ирационална покретачка снага која га чини одлучним, смелим, чини да осети смртну жељу за осветом, да осети дивљу радост и задовољство док Перина жена гребе прељубнике; у свом предсмртничком, ирационалном бунилу, помиње бег у пограничну област или у Америку (што је наговештај жеље за променом коју у реалности нема). Његов рационални доживљај сопства потпуно је другачији. Свест да је „јадан и туњав“, да не уме да одбрани себе, његова је замаскирана, хибрисна реалност. Виталне животне снаге – самоодбрана, самопотврђивање, иницијатива, делање – потиснуте су у ирационално и обеснажене, а на њихово место дошао страх. Само када је бесан, он постаје одлучан и делатан. Оваква инверзија створила је механизам подсвесне компензације, односно накнаде коју машта даје на рачун стварности. Замишља да је министар полиције који кажњава писара, а затим га убија ножем.

Судбине Љубице и Гојка се преклапају и у једном тренутку добијају исто, фатално исходиште.Konstantin_Kryzhitsky_VecherNaUkraine_1901

„Прижегло јесење сунце. По брезама што су крај пута отромбољиле своје танке и необично дуге прутасте гранчице понамештале се дугорепе свраке и понека врана, опустиле крила, отвориле кљунове, па само дахћу. Трава се осушила, па из ње бије и трепери она врела узмаглица што се виђа обично усред лета. Сав је ваздух њом испуњен, и она вас, улазећи у плућа, дави и гуши својом невидљивом прашином. Једва чекаш да угледаш на ливади какав моћни грм с разбацаним далеко у страну гранама, под којим ћеш наћи довољно хладовине и одмора… “

   Већ сам почетак романа, опис јесење жеге, упућује на атмосферу нечега претећег, загушљивог, тескобног. Врела измаглица дави и гуши. Моћан грм који се не види, а који се очекује и прижељкује дао би ослонац и сигурност, предах од невоља, окончао би страдања. Њихов животни пут управо је очекивање нечега чврстог, више но трагање за њим, нечега што би у себе упило све пројекције снова и страховања. Тај моћан грм постаје смрт сама.

   Ова симболична слика као да је подтекстни наговештај унутрашњег, скривеног смисла онога што ће бити изречено, снага ирационалног која ће створити привид реалног живота, оног који се у роману не живи, већ очекује.

„А сунце трепери и блиста се… румене се веселом, чаробном светлошћу његови зраци… Оно се спушта величанствено и мирно, као да оставља цео свет у срећи, као да нигде у свету нема боли и чемера.“

   Почетна слика романа најављивала је нешто претеће, загушљиво – смрт саму. Последња доноси мир, предах од страдања и невоља. Сунце се спушта величанствено и мирно, као каква завеса на крају комада. Илузорна пројекција живота коју је Љубица очекивала, а Гојко посматрао завршена је. Чујемо Гојково самртничко „“О, ала ми је добро…“, осећамо коначан Љубичин смирај „као да нигде у свету нема боли и чемера.“

Марија Вуковић Ђедовић

О Марија Вуковић Ђедовић

Професор српског језика и књижевности, љубитељ уметности, природе, животиња и деце, Вукова мама, уређује овај блог намењен ученицима, колегама, као и свима који воле да читају и анализирају књижевна дела, чувају језик и његове законитости, као и онима који иза затворених капака, у тишини, неизговореним речима, мук по мук, граде кућу битка са погледом на вечност.
Овај унос је објављен под Књижевност. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s