Дечја перспектива код Андрића и Киша „У завади са светом“ (1. део)

     Андрићево и Кишово стваралаштво обележиле су ратне године пресудним утицајем на визију како живота, тако и човекове судбине. Андрићев таленат развио се углавном за време ратних година које је провео у трагичним околностима, по аустријским политичким тамницама, док је Кишов развој везан за искуство Другог светског рата, јеврејско порекло и страхоте на које је оно било осуђено.

Ћирилица из нот дед!

    Ћирилицу данас перципирамо као угрожено писмо. Посматрајући рекламе, билборде, натписе на радњама, таблама, различитим институцијама, фирмама, интернет презентације, рекламни материјал, рекламне паное, пословне документе, уговоре банака, формуларе, рачуне за плаћање, стиче се утисак да је латиница постала једино комерцијално писмо. Ћирилице нема чак ни на етикетама за упутство које се лепи на увозне производе. Дешава се да декларације за производе нису написане чак ни на српском језику, а камоли ћирилицом.

Драмска дружина

     Талентовани ученици Основне школе „Мићо Матовић“ из Мочиоца два пута недељно присуствују часовима драмске секције и уз велико залагање и љубав према драмској уметности активно учествују у планирању активности и њиховом реализовању. Развијање колективног духа, подстицање на исказивање мишљења и давање предлога, развијање критичких способности, богаћење и развијање маште, слободе и концентрације за јавне наступе, развијање умећа лепог, течног и креативног импровизованог изражавања, развијање стваралачке способности, емоционалног уживљавања и сазревања – императиви су ових часова, односно циљеви и задаци програма који резултира драмским комадима спремним за извођење на сцени поводом школских и градских свечаности.  

(„Газда Младен“ Боре Станковића) Страх и маска (5. део)

        Када помислимо на Младенову погурену и озбиљну фигуру која у модрини зоре одмиче пут дућана, не можемо а да истовремено не помислимо на жену прекрштених руку која га испраћа, тачније будно мотри на њега као каква сенка. Уједно знамо да је због ње, чије је „очи увек јако, јасно отворене, уздигнуте и мало набране“ осећао на својим леђима, корачао погурен, озбиљног, паметног и строгог лица, не би ли се, такав, показао што темељитији и одговорнији.

(„Газда Младен“ Боре Станковића) Принцип феминитета у варошкој култури (4. део)

     Западноевропска култура се препознаје као примарно мушка култура. Принцип феминитета, женски принцип, будући да није учествовао у грађењу ове културе, која се развијала насупрот њему и против њега, остаје потиснут и проблематичан. Проблем односа измећу културе и природе у свом идејном полазишту се своди на проблем односа узмећу мушког и женског принципа. Патријархална култура у целини почива на владавини маскулинитета, а положај жене у њој је одређен, или њеним свођењем на природу и природност или поистовећивањем са идеалним ликом свете родитељице, девице Марије.

(„Газда Младен“ Боре Станковића) Грађански модел маскулинитета (3. део)

     Грађански мит о мушкарцу сликовито објашњава положај маскулинитета у култури која превасходно почива на мушком принципу, култури у којој је принцип феминитета практично сведен на непостојање. Борба са природом, истовремено је и борба за опстанак. У тој борби нема места за жену, односно за све оно што женски принцип као такав подразумева- за емоције, нагоне, душевност. Конститутивни принцип западноевропске културе управо је та борба, рационална и прорачуната, борба која од стваралаца културе захтева суспрезање природног и нагонског.

(„Газда Младен“ Боре Станковића) Хришћански модел маскулинитета (2. део)

     Хришћански мит о мушкарцу у центар симболичког поимања маскулинитета поставио је фигуру Адама, као фигуру првог човека, прапретка. Адам симболизује мушкарца који је направљен тако да буде, од свега створеног, први до Бога и најсличнији Богу. „Адам је први у смислу одговорности за своје потомство. Будући да је његово првенство моралног, природног и онтолошког реда, Адам је од људи највише човек.“

(„Газда Младен“ Боре Станковића) Варошка култура у роману (1. део)

       „Књижевно дело Борисава Станковића, то је једна велика трубадурска књига. То је пре свега дело једног истинског песника љубави и витеза срца.“ (Јован Дучић) Готово сви проучаваоци Станковићеве прозе истицали су да је његов књижевни опус поетски обојен и називали га писцем-импресионистом, субјективним и лирским, доминантно модерног усмерења. Љубав и чежња за женом, младост и „жал за младост“, поремећени, изопштени или изузетни појединац који се налази изван праволинијског, конвенционално устројеног поретка културе, Станковићеве су претежне уметничке преокупације кроз које аутентичним артистичким узлетом, „муца од узбуђења“.

Наставна јединица: „Кроз мећаву“ Петар Кочић (први час обраде)

     Петар Кочић (1877-1916), значајан српски приповедач и драмски писац, рођен је у Стричићима код Бањалуке. Основну школу је завршио у Бањалуци. Из гимназије у Сарајеву избачен је због сукоба са властима. Гимназију завршава у Београду. Студирао је славистику у Бечу и бавио се писањем. Радио је као наставник у гимназији у Скопљу, уређивао листове „Отаџбина“ и „Развитак“. Овај велики српски родољуб борио се од детињства против неправде и насиља, против  аустроугарског и сваког економског ропства, на страни малог човека и сељака. Зато је често био сумњичен и гоњен. Учествовао је у свим акцијама против аустроугарске окупације Босне. Био је у затвору због својих натписа и ставова у „Отаџбини“.

Женски ликови у народној поезији

        Тумачење женских ликова у народној поезији осветљава лик типичне жене наше патријархалне културе, као и нетипичне обрасце понашања који излазе из оквира пожељног и очекиваног.

Анализа песме „Док шумним улицама шетам“, А. С. Пушкина

       Универзалне, општељудске теме Пушкинове поезије дубоко и лично су доживљене и сваки његов стих одише животношћу и непосредношћу. Љубав и смрт, Eros и Tanatos у његовом животу и стваралаштву проживљени су и пажљиво мисаоно промишљени, због чега уметност коју је оставио вечности има посебну моћ искрености и сугестивности. Мотив смрти је чест у Пушкиновој поезији. Дата је као супротност животу, који песник често доживљава као мукотрпан и тежак. Смрт се тако намеће као излаз, лакши и лепши од живота, а понекад као мучна непознаница. Вечна егзистенцијална питања воде га универзалним истинама, а његову поезију чине свевременом и бесмртном.

Срећа (Аутор: Марија Вуковић Ђедовић)

Срећа

Драмски комад у два чина

са темом из породичног живота

ЛИЦА:

Мама Мира

Тата Нешо

Ћерка Ивана

Ћерка Јеца

Син Беко

Мама Невена

Син Никола

ПРВИ ЧИН

СЦЕНА ПРВА

Мирно поподне. На сцени је мама, сама, кува ручак и певуши песму са радија. Тргне је галама и бука коју стварају њене две ћерке, Ивана и Јеца, при повратку из школе. Њиховом изласку на сцену претходи свађа испред врата и бацање празне пластичне флаше којом Јеца гађа Ивану. Музика престаје.

МАМА: (оставља шерпу, брише руке) Здраво, децо, каква је то галама, како је било у школи?

ЈЕЦА: Мама, Ивана  је узела моју мајицу, реци јој да је скине! (Ивани) Дебела, скидај моју мајицу, раширићеш је! Аљкавице, уфлекала си је! (потуку се)