Ликови жена у београдским приповеткама Симе Матавуља – „Београдска деца“ (први модел тумачења)

  Приповетка „Београдска деца“ више но остале, скреће пажњу на себе и захтева нарочити и посебан осврт. Спољашња тачка фокализације која маркира постојање жене-прељубнице у простору учињеног, промењена је у интерно сагледавање оне која прељубу чини, а вербализује је са аспекта доживљеног.

   Вишеслојна уметничка творевина

  lady-writerblog (5)Тумачење женског лика у приповеци „Београдска деца“ захтева првобитна многобројна ишчитавања текста. „Мајстор приповедања“ је показао да са правом носи овакво ласкаво признање, створивши вишеслојну уметничку творевину која привлачи отвореним могућностима за вишеперспективно сагледавање изреченог. Загонетна позиција свезнајућег приповедача и сходно њој, нарочито одређена боја женског приповедачког гласа, укрштене временске перспективе које не теку континуирано, већ по принципу мозаика творе текст/исповест, дискутабилно одређење једнине, односно множине приповедачких гласова ја-форме, специфичан однос индивидуе и стварности, проблематизовање норми једног друштва које је до тада постојало неприкосновено у својој ауторитарној важности, осветљавање психичког живота жене на начин до тада непојмљив, проговарање нових истина о човеку и што је још интригантније – о жени која је остајала мимо дубљих сагледавања – твори текст отворен за многобројна тумачења.

   Позиција приповедача

   Пре него што пређемо на рашчлањавање унутрашњих гласова и тумачење изреченог као пута до онога који говори, покушаћемо да одредимо позицију приповедача, те да разједињене, мозаички постављене временске перспективе линеарно поставимо. Овакви предуслови у функцији су јаснијег осветљавања путање којом ће тећи тумачење женског лика.

  Да би нам била јаснија позиција свезнајућег приповедача који се скрива, покушаћемо да замислимо како би текло приповедно излагање са аспекта свеприсутне/свезнајуће приповедне инстанце из чије визуре тече излагање и која, сходно томе није скривена: ауторски глас стопљен са гласом хетеродијегетичког приповедача који би евентуално могао водити причу из позиције доминантно, не и искључиво присутне спољашње тачке фокализације, асимиловао би и позицију читаоца у заједничку, надређену перспективу. Стопљени у фигуру оних који просуђују и посматрају, они остају изван фикционалне пројекције стварности. Перспектива „просудити“ која се у читаоцу рађа, још увек није перспектива „разумети“ коју овакво позиционирање свезнајућег приповедача и не дозвољава. Матавуљ је избегао недвосмислено присутну и надређену позицију свезнајућег приповедача и његовим загонетним постављањем у односу на причу, отворио нове перспективе тумачења јунакиње, те нову позицију читаоца.

 Регресија либида

   Женски лик би могао бити посматран, између осталих, и са аспекта два супротно постављена психолошка модела која би у свом исходишту дала и две различите индивидуе. Њих повезује једино истоветност речи које изговарају, док оно што остаје као ехо изговореног упућује на два различита принципа, која лишена аудио-визуелне допуне измичу јасном сагледавању и остављају загонетку. Госпођа М. тако добија опречно постављена одређења у зависности од тога да ли је посматрамо са аспекта прогресије или аспекта регресије либида.

Helen Jewett  У првом моделу тумачења (који као доминантну, подразумева психолошку перспективу регресије либида), свезнајући приповедач се сакрио, повукао се изван континуираног излагања наратора. Под маском непостојећег, он онемогућава читаоцу да прихвати његову перспективу и његов став према изреченом (јер их читалац не зна), већ му оставља слободан простор и слободне перспективе које ће заузети у тумачењу прочитаног. Једна од таквих перспектива, из које ће тећи први модел тумачења, подразумева читаоца стопљеног са фигуром наратора-јунака. Повлачењем свезнајућег приповедача отворен је простор за директан улазак у лик онога из чије визуре тече нарација, по принципу изједначења и емпатичко-истоветног фокализаторског полазишта. На тај начин се смањује напетост између створеног и стварности и добија продубљенији и комплекснији увид у проблематику изреченог.

    Чујемо доминантно-водећи женски наративни глас, којим јунакиња, по први пут без помоћи додатних приповедачких гласова проговара о себи. Матавуљ умножене гласове који су изван гласа самог лика, сходно оваквом позиционирању свезнајућег приповедача, мења у умножене гласове у самој јунакињи. Објективизацијом стварности враћа јој све рефлектоване психичке садржаје и на тај начин нарочито осветљава специфичну субјективну реалност јунакиње постављену у односу на њено вансубјективно стварносно огледало.

Расцеп личности

   4366241_f520Пратећи ток излагања женског приповедачког гласа, вербализоване сегменте унутрашње и спољашње реалности, можемо запазити изломљену слику и расцеп унутар личности који признањем, исповешћу покушава да буде превладан. На расцеп личности не указују само умножени гласови у јунакињи, већ и испреметан временски след догађаја о којима приповеда, као и противречен став према одређеним сегментима стварности, који је у потпуности одређен превагом једног од противречно постављених комплекса у њој самој.

   Да бисмо боље разумели спрегу која обједињује расцепљене делове њене унутрашњости, покушаћемо да временској перспективи повратимо њен линеаран след и повезивањем сегмената који припадају сваком од тих временских интервала, створимо полазишну тачку у тумачењу лика. Нарација госпође М. континуирана у својој изломљености, одређена је двема временским перспективама: садашњост (сад/тренутак писања и данас/дан свадбе) и прошлост (јуче/синоћ и даља прошлост).

    Тумачење које захтева психолошки модел регресије либида, кретало би се од прошлости ка садашњости (даља прошлост – јуче/синоћ – данас – сад/тренутак писања). Овакав правац омогућио би постепено освешћивање сукоба између мисленог и осећајног стопљеног у учињеном/доживљеном, те постепено освешћивање освојене аутономије за унутрашње ја.

 Шта се десило у прошлости?

Селективно памћење

  Категорија прошлости је у овом моделу тумачења најважнија, као простор у којем се конфликт зачео. На то упућују и три тачке које стоје на почетку писма. Као интерпункцијски знак недовршености, оне обично стоје на крају реченице, исказа. Међутим, у писму госпође М. оне су стављене пре било које речи. Да се налазе на крају писма, оне би отвориле димензију будућности, као поље даљег уобличења приче. Овако постављене, упућују на садржај прошлости, који се накнадно открива у причи. Сад/тренутак писања је временски интервал вербалног уобличења прошлог, које те три тачке садрже („ … Једва могу да седим од умора, а хоћу да пишем.“).

 Када димензији даље прошлости вратимо јединство њене фрагментарно разједињене структуре, добијамо причу која у обрисима предочава настанак конфликта у јунакињи. Исказ који упућује на најдаљу прошлост односи се на доживљај госпође М. оног дела њеног живота који се одиграо пре првог заљубљивања, а који она доживљава као „разливени бледуњави предговор каквом нашем научном делу“. Разливене, бледуњаве асоцијације пре прве љубави и јасно сећање на период када се као шипарица први пут заљубила, указују на њено селективно памћење, свесно маркирање управо оних догађаја који се односе на емоције/љубав/узбуђење. Тако ће између првог узбуђења (прошлост) и другог узбуђења (садашњост) тачно избројити 5000 дана. „Разливени бледуњави предговор“ замениће одредница „5000 дана“ у бити истоветна, и у први план ставити маркиране садржаје свести који указују на богату динамику емотивно-несвесног.

Запамћени тренуци чулног

 513px-Southern-belle-civil-war  Други по реду осветљени слој прошлости односи се на сегмент приче у којем она износи своја сећања везана за бројанице старог вероучитеља. Она га није слушала, већ је посматрала шта раде његови суви прсти – дакле, њој је његов главни посао бивао споредан и обратно. У поповој бројаници на сваких десет црних, дрвених, долазило је и једно бело, седефно зрно, нешто крупније. „И кад би старчева два прста напипала седефно, несвесно би се задржала и с неком милоштом пипколила“. Маркирање одређених психичких садржаја који имају снажан нагласак чулног, у напредовању овако линеарно постављене приче, стопљено је и са принципом пројекције тих садржаја у вањском свету, као још једног осветљеног обележја њене личности. Бело седефно зрно одговара запамћеним тренуцима чулног који се налазе у данима одређеним за срећу, данима које судбина одабере, а црна дрвена зрна бројанице оним данима које несвесна селекција не памти. Њене дужности постају споредне, као и главни посао вероучитеља. Бројанице које откривају рефлектовани психички садржај постају примарна сензација (важност и јачина нагонско-сензуалног), док њене дужности и главна радња вероучитеља (смештене у простор рација и стварности) бивају потиснуте у други план доживљеног.

  Из овог дела њене прошлости можемо закључити да она поседује богату динамику чулног и нагонског и то је прво сигурно одређење до којег смо дошли. Пројекција психичких садржаја упућује на то да јој недостаје апсолутно унутрашње спознање, али не и чврсто уобличено унутрашње осећање.

Незадовољство браком

 2 Трећи слој прошлости односи се на њена размишљања о мужу и браку, који смештени у категорију „дужности“ постају покретачи њеног конфликта. Из реченице „Да није нагли навратак некадашњих осећања према њему?“, видимо да су осећања између супружника некада постојала, али су се у трогодишњем браку без деце, након узајамне ситости, изменила до непрепознатљивости. Одредница „ништа“ у првом моделу тумачења госпође М. не упућује на одсуство осећања, иако управо ова одредница подразумева одсуство сваке садржајности. „Разговоран, духовит и прилично нежан“, какав је њен муж када има новца, уноси известан садржај у привидно чврсту одредницу „ништа“, а нас наводи на помисао о немогућности госпође М. да дефинише унутрашњи конфликт који се зачео у прошлости. Сукоб између жеља и очекивања, с једне стране и стварности брака, који је требало да буде простор испуњења њених најинтимнијих потреба, с друге стране, прераста у незадовољство које се из године у годину пење на виши ступањ градације. „Коцка је његов разлог опстанка, његова једина радост, његово све“. Коцкарска страст искључује супругу из простора апсолутног поседовања брачних квалитета и припадања институцији која би требало да је задужена за њихово чување. Одвојене спаваће собе упућују на суштинску не-блискост супружника и управо је овакво позиционирање њихових светова у директној супротности са почетним одређењем њеног есенцијалног бића („А ми имамо две ложнице, баш као какви великаши…“).

   Снажан интензитет чулног и нагонског место да се улије у фигуру мужа, улио се у празан простор који их раздваја и угрозио аутономију унутрашњег ја, чија изневерена очекивања, осујећене страсти и потиснута интензивност стварају напетост у односу на спољашње-ја и доводе до расцепа личности. Читање криминалних прича мужу је још једино уживање после коцке и за њу, у његовом свету, дефинитивно нема места. Схватамо да се одредница „ништа“ („…након три године брака без деце, након узајамне ситости, не би било ништа“) односи више на њеног мужа, него што је управљена ка њој самој. Он је тај ко је изневерио њене унутарње потребе и као такав, он представља узрок немира („…да ли би ми истргао ове досад невине листиће? Сумњам. И готово жалим што до тога не би дошло. И готово желим да схвати…“).

 Прељуба

Mens_Coats_1872_Fashion_Plate Следећи слој прошлости односи се на девера, управо на два исказа која упућују на постојање његове фигуре у тренутку када се конфликт зачео-

„Знам да никада није марио за брата, као ни он за њега, али ми се чинило да нешто мари за мене.“ и

„Једном чак… – али то спада сасвим на други лист.“

 Девер је почео да поприма улогу објекта кроз који ће она каналисати своје незадовољство. Ту улогу је могла доделити било којем мушкарцу, али није. Зато је проблематичан њен избор девера – најближег крвног сродника њеног мужа – за функцију неког кроз чију појаву ће се укрстити њени конфликтно постављени комплекси. Прељуба која се зачела негде је природна последица незадовољства које прогресивно напредује, јер брак који изневерава обећано задовољење нагонских потреба, лишава супружнике телесне блискости и душевне привржености, заборављајући почетну страст, условљава враћање незадовољног на стање пре брака и узрокује брачну неверност. Враћање на стање пре брака је сећање на прву љубав/прво узбуђење. Прижељкивање друге љубави/другог узбуђења (које је изостало у браку) утире пут неверству.

   Зашто баш девер? Браца је неко ко неодољиво подсећа на њеног мужа – обојица су страствени коцкари, поред тога што крвно сродство условљава повезаност која мора постојати као неприкосновено нераскидива и у њеном доживљају. Избором девера за објекат преваре, она као да претаче осујећена осећања везана за мужа (субјекат) у његовог брата (објекат). Девер би на тај начин постао тло за васкрсавање некадашњих осећања према мужу која су иницирала конфликт (као и за буђење оних осећања која у браку никада нису ни постојала), а у исто време и фигура коју је њен екстраверзивни нагон изабрао као привидно слободан чин избора и пут ка узбуђењу.

Ослобађање притиска сукоба свесног и несвесног

   Конфликт створен у прошлости уобличава се и у временском интервалу означеном као јуче/синоћ. Синоћ су решили да она иде сама на свадбу Емилије. Одредница „сама“ још једном би могла да упути на одређење госпође М. као суштински усамљене, али се она у овом сегменту реалности не зауставља да проблематизује и освести срж самог конфликта, већ хрли ка нагонском померању и инверзији субјекта незадовољства ка објекту задовољства.

   Свесна да ће јој сутрашњи дан донети идеалну прилику која ће је ослободити притиска сукоба свесног и несвесног, она предочава себи разлоге због којих ће браца доћи на свадбу и то доћи сам, те разлоге због којих ће се њих двоје наћи у истој кочији.

 Бело седефно зрно – тренутак дуго прижељкиваног узбуђења

 Временски интервал означен одредницом данас/дан свадбе обухвата догађаје који се одвијају од сусрета госпође М. са брацом, преко свадбе и пољупца, до игранке на којој је налазила начина да му се приближи на исти начин као што је то било на врху степеница. Осећајно језгро одреднице „данас“ јесте пољубац, који је њена селективна свест маркирала као „бело седефно зрно“ или као тренутак дуго прижељкиваног узбуђења. Овај издвојени сегмент приче/доживљеног за њу је најинтензивнији и први по важности у новом успостављању целине бића. Освојени простор узбуђења повратио је аутономију унутрашњег ја, које је све до маркираног другог нагонског потреса било притешњено између неостварености/незадовољства и снажних императива институције брака који са једне стране, као узрочник конфликта није донео његово решење, а с друге стране, својим строгим одредницама није дозвољавао да се несклад превлада у простору ван-брачног уобличења.

   Видећемо како се из перспективе сад/тренутак писања осветљава простор освојене аутономије за унутрашње-ја и како се (односно, да ли се) разједињени делови личности враћају свом првобитном јединству.

Унутрашње, спољашње и трансцендентно „ја“

  „Шта хоћу да пишем? Одређено не знам шта, а уствари свашта- нагомилало се тога.“ Одредницама „не знам шта“ и „свашта“ она прескаче међупојам „нешто“, нешто прецизно одређено. Стављајући нагласак на чулно најинтензивнији догађај данашњег дана, под чијим је најдиректнијим утиском (пољубац са девером), схватамо да она врло добро зна о чему хоће да пише. Маска којом се огрнула („не знам шта“ и „свашта“) биће нам јаснија ако протумачимо њен следећи исказ. „Коме хоћу да пишем? Теби! Али кад бих погрешила натпис, или би се ове хартије изгубиле, могло би поднети да буде упућено ма коме, коме првом падне шака, само да је писмен…“ Између маскираних исказа „теби“ и „ма коме“, могло би стајати „себи“, јер управо је одредница „ја“ нешто што остаје када одстранимо фактор други/сви. Речима прикрива мисли јер је неопходно да сакрије тешку, личну тајну. Зато ћемо истину почетних делова исказа тражити иза реченог, а њу означити као глас којем не верујемо. Излагање тече са аспекта унутрашњег ја, које је отцепљено од спољашњег ја и с њим у завади. Ако прихватимо модел обраћања другом као маскирану позицију обраћања себи, онда бисмо другарицу Лелицу могли означити као њено друго, спољашње ја, које унутрашње ја покушава да слаже и обмане, затим припреми на шокантну истину, а потом обезбеди простор помирености и јединства. Између унутрашњег и спољашњег ја успоставиће се трансцендентно ја које ће повезати два принципијелно раздвојена пута, један којем је меродаван естетски аспект и други, којем је важан интелектуално-морални. Циљ дијалогизиране свести јесте успостављање ове трансцендентне функције, а писмо/исповест је управо пут ка њој.

   Глас којем не верујемо у исто време је и глас који не верује себи, унутрашњи глас нагонског дела расцепљене личности. Спољашњи глас, разумски глас који је маскиран пријатељичиним обличјем, остаје по страни као неми глас посматраче и судије. Обраћајући се Лелици, госпођа М. се обрачунава са једним чланом дијалогизиране свести, са властитом Персоном. Смисао индивидуације и поновног успостављања јединства бића јесте да се унутарње Сопство ослободи ауторитета Персоне с једне стране и сугестивне власти несвесних сила, с друге стране. Зато није случајно што је баш „Лелица-непорочица“ заузела место рационалног члана дијалогизиране свести, оног ја које је усвојило обзире религије и патријархалне културе на њој чврсто подигнуте, оног ја које суди усвајајући друштвено-религиозну терминологију (порок, судбина, стид, кајање).

 Дисоцијативна личност

  Исповест (која у почетку личи на правдање) у крајњем исходу довела би до ослобађања унутрашњег, нагонског, емотивног члана дисоцијативне личности, ослобађања себе (себе – јер су повећани захтеви унутрашњег, методом амплификације, подредили себи снагу разумског и генерализовали своје снаге на нивоу целокупне личности). Обезбеђивање тла за избијање чулног има као циљ повраћај изгубљеног јединства и равнотеже.

   Прихватањем културно-религиозне терминологије појачава се напетост између осујећеног подсвесног и забрана брака, институције која је један од најчвршћих стубова тог друштва. Пратећи линију неверовања у речи госпође М. и тражења смисла који иза њих остаје, условно ћемо прихватити и њена даља признања. Трансцендентним ја које се рађа рећи ће да јој је свеједно ако муж прочита оно што је написала, али ћемо ми одредницу „свеједно“ узети са резервом. Чује његове кораке како се приближавају и одмичу и констатује да је нервозан. Нервоза је ништа друго до рефлектовање властитог стања, а звук корака ритам и интензитет њених душевних превирања („Хоће ли збиља овамо свратити?…“). Трансцендентно ја тежи неосетљивости у односу на мужа, али је унутрашње ја још увек уплашено и несигурно. Такво ја ће констатовати да се „сетила“ браце Мите (трансцендентно ја би сигурно констатовало да је интензивно размишљала о њему, избегавајући несигурношћу умањен интензитет речи до ослабљеног облика „сетила“), да се питала да ли ће он бити на Емилијиној свадби (иако ојачана позиција таквог ја зна да ће бити); такво ја ће се правдати спољашњем ја разумним околностима које ће их спојити у кочији (самац, дружење, уштеда), док би још неуспостављена трансцендентна функција сопства загрмела да она те чињенице зна, жели, користи. Унутрашње ја ће се уплашено запитати „Да се није заљубио?“, јер је несвесно процеса премештања и инверзије незадовољства, склоно да га помеша са осећањима истинске заљубљености, али одмах затим чујемо и друго ја које ће замаскирати страх и превредновати изговорену реченицу са ојачане позиције („Ох, ох то би било фамозно…Мита и љубав.“).

Прелазак границе

 2009cd5519_hilda_steward_fashion_design1 Још једна маска унутрашњег ја тиче се стања припитости („Пила сам много шампањца – колико је доста да стигнем надомак пијанства. Још мало па бих прешла границе, а онда, право да ти кажем, гнушала бих се сама себе и не би изашло ово што ће изаћи. Овако уживам, јер као што знаш, уопште – велико је уживање ићи путем порока, па се зауставити и тргнути у његовој близини…“). Границу коју је прешла, она маскира границом чије би превазилажење изазвало гнушање. Говорећи о пићу као пороку, она најављује и скрива други, кључни догађај, порочни осећај због којег је писмо/исповест и започела. Пиће је у овом случају спољашњи супстрат храбрости, који укида инхибиторну границу између супротстављених гласова – једног који околиша и другог који ћути. Укинута цензура/инхибиција ће омогућити да трансцендентно ја на крају несметано проговори, па зато линија њеног излагања креће од слабости, кроз охрабрење до освојеног простора слободе за унутрашње ја, које ће проговорити својим ојачаним гласом.

  Госпођа М. каже да је прожета неограниченом искреношћу и да ће на хартију стати све што је „искрено“, „незадржано“, „нестезано“, „слободно и тачно“. Ако идемо трагом мисаоно-вербалне искрености, она ће нас обманути. Госпођа М. је прожета осећајном искреношћу, она је у контакту са осећањима, нагонима, страстима, али их речима маскира, јер као да је још увек несигурна у позицију Лелице-непорочице у себи која ће јој судити. Зато ће и оправдати себе пројектовањем и генерализовањем властите порочности (прихватајући терминологију судије у властитој личности) у појавама које опажа („А да шта је то друго, молим те,- кокетовање, флертовање, ковитлање у загрљају каваљера при граници, читање раздражљивих лектира, посматрање раздражљивих слика и тако даље, – шта је но допримицање такозваном пороку!“). У функцији оправдања себе освестиће и сећање на бројанице старог вероучитеља. Оне имају двоструку функцију – указивања на садржај несвесног који рефлектује и употребе тог садржаја као оправдања које функционише на принципу генерализације и обухвата чак и свештена лица која су априори од порока заштићена, и њој обезбеђује мањи интензитет грешности. Изнова одлаже своје признање писањем о самом писању, зауставља и храбри унутрашње ја.

 Одбацивање одговорности

fashion-19th-century-ladies-fashion-germany-fichu-victoria-wood-engraving-B4TY2YВеровање у фатализам и судбину, дане предодређене за срећу и задовољство, маска чуда којим заогрће централни чулни доживљај, њено је одбацивање одговорности и чињенице да је сама усмеравала и иницирала доживљено.

   Веровање у фатализам је њено оправдање пред спољашњим ја, одрицање од свесно учињене кривице (управо су кривица и порочност одреднице на које ћутање судије у њој указује), али и показатељ својеврсне романтичности са којом ћемо се наново срести разматрајући опречно постављене слике виђеног/доживљеног, које се мењају у зависности од присуства, односно одсуства емоције у њеном доживљају.

  Пре тога, важно је напоменути да њој није циљ апсолутна спознаја властитог бића, већ само постизање аутономије за унутрашње ја и зато у овом моделу тумачења госпође М. не бисмо могли говорити о егзибиционизму, већ само о екстраверзији.

  Трансцендентном ја није примарни циљ да егзибиционизмом шокира, већ да екстраверзивно заштити унутрашње ја од суда спољашњег ја (по принципу наглог и неочекиваног прекида даљег тока преиспитивања и неостављања простора за било какву додатну реч, екстравагантним повлачењем из дијалога) и да му обезбеди простор краткотрајног неометаног уживања, које је потискивањем чулног дуго очековано. Зато нема кајања, јер је слобода за унутрашње ја обезбеђена, слобода за спутане емоције. Дијалогизирани монолог пракида се управо зато да до кајања не би дошло, јер одсуство кајања је предуслов за неометано уживање у слободи за властите емоције. Када би оставила простор да Лелица у њој још једном проговори, или простор у којем би се зачео нови сегмент приче, створила би могућност и за појаву кајања. Зато су ове реченице изговорене најјачим интензитетом. Не остављају простора никоме другом до унутрашњем ја да несметано још проговори како је диван Београд, величанствена катедрала, узвишен обред спајања младенаца у идеално биће, како су се под покривачем држали за руке, ломили прсте и налазили начина да се приближе једно другом на онај начин као што је то било на врху степеница.

   Емотивно ослобођење

  Завршетак писма: „Даље не могу, мила моја Лелице, савлада ме сан“, опет као да је бежање од могућег дијалога који би се зачео и свесно избегавање да добије комплетан увид у узрочно-последичну нит догађаја. Сада, када је емотивно ослобођена, не жели да излази из уских оквира новоосвојене слободе. Зато се тај пољубац и није догодио у осамљености, у потпуној слободи, већ у простору окруженом опасношћу. Простор окружен опасношћу пројектовани је простор њеног бића у коме је унутрашње ја, као језгро, притешњено. Врх степеница на којима се пољубац догодио (односно, њено јасно памћење и маркирање места догађаја), својеврсно је емотивно успињање, посматрано у простору унутрашњег ја.

Романтични комплекс у јунакињи

  tumblr_lwq97002sh1qa4wgqo1_500

 Неопходно је осврнути се на природу пројектованих садржаја пре и после сусрета са девером, да би нам био јаснији и романтични комплекс који у њој постоји, а који ће довести у питање и њено доживљавање појма „београдско дете“.

   Пре сусрета, а затим и пољупца са девером, она је у простор замишљене свадбе рефлектовала властите психичке садржаје који имају призвук нечега суморног и испразног. Доживљавање свадбе као парастоса и пратње, досадног и баналног жура, црквеног ритуала као бескрајно досадне церемоније, зачињене поповским гавранским гласовима и њиховим измотавањем, баналног света упарађеног и окићеног, у доживљају после сусрета са брацом мења се у нешто сасвим супротно. У новом доживљају има некаквог заноса, узвишености, романтичности: „Боже, диван ли је Београд! Чисте ли су улице, лепе и складне зграде, свет питом и укусно одевен!“ Емилија јој се учинила „божанствено лепа у белини и са белом копреном“. „А над младим паром лебди брачни анђео држећи пуне руке цвећа! Њих двоје од постања су једно другом суђени па се нађоше и стопише у једно савршено идеално биће. Још да ми је разумети оне свете речи и песме што се разлежу под запаљеним полилејем! Још да ми је прикупити чисте жеље младића и девојака у венац сакупљених око младенаца, да ми је све то уједно саставити па предати анђелу брачном“. „А наша катедрала, ремек дело уметности и споља и изнутра! Наши свештеници, наш млади ђакон, како доликује величанству места и обреда!“

   Улепшана слика коју види, као и истоветан облик речи којима именује пољубац и додире са девером са онима који упућују на спајањем младенаца у једно, савршено биће („састадоше“, „држасмо“, „ломљасмо“, „нађоше“, „стопише“, „нађосмо“), упућује на романтичност коју рефлектује кроз појаве које посматра/доживљава. Управо је то својство њеног есенцијално женског принципа осујећено и као језгро око којег се групишу конфликтне емоције, означено као комплекс. Избор цркве-венчања-свадбе као кореографије у којој се одиграва њена прељуба индикативан је и упућује на тло брака које се рађа после церемоније оивичене кореографијом црква-венчање-свадба.

   Осујећена фигура супруге/мајке/жене која је требало да буде задовољена, јер тако је обећала црква и анђео брачни, ствара инверзију која чини да прељуба и фигура девера апсолутно промене свој предзнак. Прељуба се мења у осећање љубави, а њих двоје са младенцима у идеално стопљено биће. Ова инверзија још једном упућује на срж конфликта који је условио дисоцијацију њене личности. Због тога бисмо могли рећи да је чин преваре негде и несвесни, наметнути излаз, пре него свестан, планирани чин и слободан избор. Да је у питању својеврсан екстраверзивно-порочни излаз чији је крајњи циљ ослобађање притиска незадовољеног унутрашњег, видимо и на основу тога што она прељубу не доживљава као чин освете мужу, већ размишља о другој, потенцијалној освети која би јој могла обезбедити супериорну позицију (да има новца, дала би му да иде да ужива, исплатила би све његове менице и тако би га унизила).

 „Београдско дете“

  corset-1893 Романтични комплекс у јунакињи условиће и проблематизовање појма „београдско дете“, под чије одреднице себе подводи. Она себе доживљава као тип да се не би осетила усамљена у порочности и грешности.

   Питање је да ли браца-Мита и она исто разумеју овај појам. Из њиховог разговора видимо како браца разуме одредницу „београдско дете“: мушкарци су немарни, коцкари, жене површне, превртљиве кокетне, расипне. „Могу бити и лепе, просто залуђивати својом лепотом и грацијом. Ти си данас дивно београдско дете.“

  Њено схватање се задржава на два пута вербализованом да значење „београдског детета“ многи не разумеју. Тешко можемо да прихватимо да је она спремна себе да идентификује као „површну“, „превртљиву“, „кокетну“, „потрошљиву“. Има у њој више поезије но што би се могло видети на први поглед. Брацин исказ као да има преграду на два дела – један који се на њу не односи („мушкарци страшни коцкари, а према осталом апсолутно немарни. Женске су површне, превртљиве, кокетне, потрошљиве и тако даље.) и један који се односи само на њу („Могу бити и лепе, просто залуђивати својом лепотом и грацијом“). Преграда би се могла обележити непостојећим „а“: „Женске су површне, превртљиве, кокетне, потрошљиве… (А) могу бити и лепе, просто залуђивати својом лепотом…“ Њих двоје као да не доживљавају на исти начин појам „београдско дете“. Она се у ту групацију својевољно сврстала због порока којег је свесна (прељуба) и изједначила се са пороцима гругих (расипници, коцкари…). Остаје отворено питање како га схвата ауторски глас који је сакривен, а који их све скупа подводи под појам „београдска деца“ – да ли их схвата као скуп разнородних истоветности или скуп различитости обједињених истом територијалном припадношћу – свих, без изузетка (не правећи разлику између београдске и не-београдске деце као госпођа М.). Његова скривена позиција која не открива никакав став, оставља простор и за једну и за другу могућност. Откривајући се властитим речима, та „београдска деца“ нам не говоре исто.

  Госпођа М. помиње „наш круг“, али Браци није јасно „који су то сви“. Свестан је да она не разуме овај појам на начин на који га он доживљава, па је подсећа на оно што је очигледно превидела.

 Усамљена, слаба, несрећна жена

 cec989a79d4bf6e030b5a77b81f12d3c--victorian-women-victorian-era Први модел тумачења, предочава нам жену много слабију, усамљенију, несрећнију и резигниранију него што би се на први поглед, тумачећи њене речи (и из позиције читаоца додајући интензитет и интонацију изговореној речи, те визуелно дочаравање оне која изговара) могло учинити. Из овако постављеног модела ми не чујемо никакав супериорни, већ само резигнирани пркос. Резигнираност одговара и почетном и завршном мотиву умора којим она маскира клонулост властитог бића, стање немоћи. Инспирација је у овом случају ништа друго до неумирена нервна напрегнутост која тежи свом ослобађању (признањем учињеног греха , порока које унутрашње-ја упућује спољашњем).

„ И мој благоверни, који ено у трпезарији чита новине и чека вечеру, зацело би се убезекнуо од чуда да му нешто суне па да сврати овамо у моју спаваћу собу и да ме затече с пером у руци“ Но, „не би било ништа“. „Мој благоверни“- резигнирано-апатично-разочарана одредница упућена неком ко је иницирао њен конфликт и „не би било ништа“ као директан показатељ да конфликт не може бити превладан у простору где се зачео (а једино ту би могао), визуелизују пред нашим очима фигуру несрећне жене, на моменте трагикомичне, која као излаз бира екстраверзивно срљање у порок.

Марија Вуковић Ђедовић

О Марија Вуковић Ђедовић

Професор српског језика и књижевности, љубитељ уметности, природе, животиња и деце, Вукова мама, уређује овај блог намењен ученицима, колегама, као и свима који воле да читају и анализирају књижевна дела, чувају језик и његове законитости, као и онима који иза затворених капака, у тишини, неизговореним речима, мук по мук, граде кућу битка са погледом на вечност.
Овај унос је објављен под Књижевност. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s